MIKRO KNJIGA

Nadogradnja i održavanje PC računara


1

Pet lakih komada: ukratko o hardveru računara

Procesori, periferije
i kontroleri 3

Magistrale i interfejsi 4

Šesti komad:
upravljački programi 7

Ostale komponente
i elementi računara 7

ko imate iskustva s kupovinom, korišćenjem ili popravljanjem računara, bez sumnje ste čuli mnoštvo čudnovatih reči kao što su RAM, CPU, USB, PCI, FireWire, Pentium, Itanium i slično. Verujte mi, stanje se sigurno neće popraviti, jer u računarstvu prosto obožavaju žargon.

Od kada su se prvi put pojavili 1980. godine, PC računari se neprekidno razvijaju. Najnovije izmene su ih približile potrošačkom hardveru kao što su video kamere, DVD plejeri i televizori. Standardi više nisu tako kruti, već se menjaju po potrebi. Sve dosad, potrošačka elektronika i računari nisu komunicirali me?usobno, niti su se me?usobno poznavali, ali tehnologija užurbano napreduje ka umreženoj kući. Moći ćete da uključite televizor pritiskom tastera na tastaturi računara, a čvrsti ili DVD disk će automatski snimati TV šou dok vi pravite Excelovu tabelu. Različite kompanije smišljaju razne načine za primenu ove vrste tehnologije namećući pakleni tempo u razvoju hardvera i povećavajući broj "standarda".

Postalo je uobičajeno da se dodatne hardverske kartice, kao što su grafičke i zvučne kartice, čak i modemi, ugra?uju direktno u matičnu ploču da bi se smanjila proizvodna cena računara.

Ako ne znate, matična ploča (engl. motherboard) je centralna ploča računara na koju se postavljaju svi ostali delovi. Matična ploča ima podnožje za procesor (CPU), dopunske priključke za dodavanje hardverskih kartica koje kontrolišu npr. video i zvuk, priključke za povezivanje ure?aja kao što je miš, podnožja za dodavanje memorije, kao i konektore koji se zovu IDE kanali za priključivanje čvrstih diskova. O matičnim pločama saznaćete nešto više u 3. poglavlju, "Unutrašnjost računara: delići mozaika".

Hardver računara zaista ume da zbuni jer sastoji od velikog broja delova, me?u kojima se neki menjaju veoma brzo. Voleo bih da u knjizi potpuno izbegnem detalje poput "standardni priključak za tastaturu koristi opseg I/O adresa od 60 do 64 hex i IRQ1", ali ćete na kraju ipak morati da naučite i to, jer inače nećete moći da efikasno kupujete, nadogra?ujete ili popravljate računar. (Uzgred, priključak za tastaturu obuhvata konektor i integrisano kolo u računaru koji omogućuju povezivanje tastature s računarom.) Sve dok ne izmisle direktne neuronske interfejse, što će se desiti u naredna dva veka, tastature će ostati neophodni delovi računara. Značenje skraćenica "IRQ" i "U/I" ("I/O") objasniću u 6. poglavlju, "Instaliranje novih integrisanih kola (bez prouzrokovanja dodatnih problema)". Me?utim, kada bi prosečan čitalac sada prešao na proučavanje tog poglavlja, verovatno bi zaključio da bi mu bilo lakše da je upisao kurs iz kvantne fizike.

Znanje zaista i jeste moć kada je reč o računarima. Zbog toga nam je potreban strukturirani način savladavanja znanja, kao i pogled na hardver računara iz ptičje perspektive. U ovom poglavlju objasniću apstraktni model koji koristim za objašnjavanje računarskog hardvera. On nije savršen, jer ne obuhvata baš sve, ali smatram da će vam koristiti u savladavanju hardvera.

Procesori, periferije i kontroleri

Hardver računara se svodi na tri vrste ure?aja: centralnu procesorsku jedinicu, CPU (odnosno procesore, budući da sve više mašina nudi multiprocesorski rad), periferije (ulazne i izlazne ure?aje ili one za smeštanje podataka koji su potrebni procesoru da bi nešto uradio) i posredne ure?aje koje ću uopšteno zvati kontroleri ili adapteri.

Pogledajmo, na primer, šta je sve potrebno da bi računar mogao da prikazuje slike na monitoru. Svaki računar ima video monitor, kao i čip koji se zove procesor (engl. CPU), koji je zapravo pokretač celog računara. Kada ljudi kažu da imaju "računar Pentium II", oni opisuju ime odre?enog modela procesora na kome se zasniva njihov računar. Č;esto ćete čuti sledeća imena procesora Celeron, Pentium Pro, Pentium, Pentium II ili Pentium III. To su imena procesora koje je proizvela kompanija Intel. Ostale procesore koji se danas često koriste proizveli su AMD i Cyrix, a njihovi modeli procesora nose imena M II, 686, K6 ili 586, a jedan od novijih je Athlon.

Izme?u procesora i monitora posreduje ure?aj koji se zove video adapter ili video kontroler. To je elektronsko kolo koje zna kako da komunicira i sa procesorom i sa video monitorom. Ako se nekad budete susreli sa oznakama grafički adapter S3, super VGA (ili SVGA) adapter ili 3D adapter, znajte da se radi o video adapterima. Video adapteri sadrže memoriju koju koriste za vizuelizovanje tekuće slike, kao i ugra?enu elektroniku za izvršavanje mnogih korisnih grafičkih zadataka poput crtanja linija, krugova i poligona. Zapravo, jedna od najvažnijih odlika današnjih 3D grafičkih kartica jeste broj poligona koji mogu da nacrtaju u sekundi (radi se o milionima poligona u sekundi). Kompanije kao što su 3Dfx, Diamond, Matrox, ATI, STB, Creative Laboratories, Cirrus, Trident i S3 prave video kontrolere, kao i komponente video kontrolera drugih proizvo?ača; neke od tih komponenata sada se ugra?uju u matičnu ploču.

Adapter za procesor ili vezu kontroler - periferija sretaćete u svim hardverskim delovima računara, na primer:

Ovde je navedeno samo nekoliko primera različitih tipova elektronskih komponenata; u knjizi ćete susresti i mnoge druge.

Magistrale i interfejsi

Č;ekajte, nismo još gotovi. Naveli smo samo tri dela mog modela računara - procesore, periferije i kontrolere, tj. adaptere. Sada ću objasniti još dva dela koja sam već pomenuo: magistrale i interfejse.

Zamislite da razgovarate s prijateljem koji je upravo kupio nov računar. Na tečnom računarskom jeziku, vaš prijatelj kaže: "Upravo sam kupio Pentium III na 800 megaherca sa 128 megabajta RAM-a, čvrstim diskom od 16 GB i AGP grafikom". Obratite pažnju na to kako on opisuje računar: prvo pominje "Pentium III na 800 megaherca". Kao što sam već pomenuo, Pentium III označava procesor, čip na kome se zasniva ceo računar. Neki ljudi ga porede sa motorom automobila, što baš nije sjajno pore?enje, pri čemu megaherci približno odgovaraju konjskoj snazi. Procesorima ćemo se detaljnije pozabaviti u 3. poglavlju.

Sledeći deo izjave, "128 megabajta RAM-a, čvrst disk od 16 GB i AGP video", odnose se na hardver koji nije procesor, a obezbe?uje upotrebljivost računara. RAM je skraćenica za radnu memoriju računara, tj. skup elektronskih čipova koje procesor koristi za smeštanje programa i podataka s kojima trenutno radi. (Uzgred, RAM je skraćenica za random access memory - memorija sa slučajnim pristupom, i to je začudo jedna od boljih skraćenica. Mogli bismo da je zovemo "čipovi iz kojih procesor može da čita podatke i da ih upisuje u njih", ali bi to verovatno bila predugačka skraćenica.) RAM memorijom ćemo se detaljnije pozabaviti u 3. i 9. poglavlju, "Napajanja i zaštita od njih". Šta znači "čvrsti disk od 16 gigabajta?" Izraz šesnaest gigabajta (ili milijardi bajtova) jeste odrednica koja opisuje veličinu prostora za smeštanje podataka na čvrstom disku računara. To je memorija koja će ostati netaknuta čak i kada se računar isključi. Mnoga objašnjenja strukture računara sadrže jednostavne blok dijagrame koji podsećaju na sliku 1.3.

Da bi računari mogli lako da se nadogra?uju, proizvo?ači u njih postavljaju neiskorišćene elektronske konektore, koji se najčešće zovu utičnice za proširivanje (engl. expansion slots). Utičnice za proširivanje su lako vidljivi delovi magistrale (engl. bus) koja komunicira s procesorom. Tokom godina u široku upotrebu ušlo je nekoliko vrsta magistrala. Magistrala koja se danas najčešće koristi jeste PCI (nemojte se mnogo mučiti da pogodite šta znači skraćenica PCI - time ćemo se detaljnije pozabaviti u poglavlju 3). Većina današnjih matičnih ploča ima bar dve vrste utičnica za proširenje: PCI i ISA. Na slici 1.4 prikazana je matična ploča sa obe vrste utičnica. Dobro proverite koja je koja, jer možete stvoriti sebi velike nevolje ako utičnicu za proširenje povežete s pogrešnom vrstom priključka.

Priključci za PCI i ISA magistrale na računaru postoje zato što predstavljaju standard koji su usvojili projektanti računarskih sistema i utičnica za proširenje. Na isti način kao što standardne mrežne utičnice na zidovima stanova olakšavaju uključivanje električnih ure?aja i njihovo trenutno korišćenje, standardni priključci za magistralu kao što su PCI i ISA omogućuju kupovinu računara kod jednog prodavca, a zvučne kartice, video kartice ili unutrašnjeg modema (navodim samo nekoliko primera) kod drugog, uz priličnu dozu sigurnosti da će one raditi na tom istom računaru. (Nesigurnost koju pominjemo u prethodnoj rečenici odnosi se na činjenicu da kompatibilnost u svetu računara nažalost nije potpuno izvesna i da čak i najpoznatije računarske firme ponekad prodaju hardver koji ne obavlja ono što bi trebalo.) Pored PCI i ISA magistrala, možda ćete sresti i druge tipove magistrala, poput Video Electronic Standards Association (VESA) i Micro Channel Architecture (MCA). Novijim magistralama, postojećim i budućim, pozabavićemo se u trećem poglavlju, a starijima (kao što je VESA) u 32. poglavlju, "Taj stari računar".

Savet

Možda ne bi bilo loše da zapamtite i sledeće pravilo: što je matična ploča novija, manji je broj ISA ure?aja koje podržava. Najnovije matične ploče ponekad imaju samo jedan ISA priključak koji dele s PCI priključkom, a dešava se i da nemaju nijedan. ISA priključak postoji zbog kompatibilnosti sa starijim ure?ajima, ali se sve re?e sreće jer ga zamenjuju brže magistrale.
 

Dosad ste se sigurno zapitali ko postavlja standarde za projektovanje računara. Nažalost, u najvećem broju slučajeva odgovor je da u kuhinji ima mnogo kuvara i zbog toga standardi nisu baš mnogo standardni. Par glavnih kuvara su kompanije Microsoft i Intel (koji se ponekad zovu WinTel), koje gotovo svake godine objavljuju skup pravila za projektovanje s minimalnim zahtevima koje računari moraju da ispune da bi poneli oznaku "Microsoft Windows compatible".

Iako se većina sadašnjih grafičkih kartica povezuje s procesorom preko PCI interfejsa, jedan od glavnih pokretača inovacija u računarskom svetu jeste brzina: što brže procesor i grafička kartica šalju slike do ekrana, računar će biti popularniji. Me?utim, maksimalna brzina PCI magistrale nekima se učinila premalom, pa je ova magistrala postala usko grlo u video podsistemu računara. Koji je bio Intelov odgovor? Dodavanje još jedne magistrale namenjene isključivo grafičkim karticama koju će računar koristiti umesto PCI magistrale. Nova magistrala je nazvana Advanced Graphics Port (AGP). Prema tome, kada pročitate ili čujete da računar ima "AGP grafiku", to znači da on ima priključak koji nudi veću brzinu od PCI magistrale i da koristi AGP kompatibilan video kontroler.

Dosad smo pomenuli procesore, periferije, kontrolere i magistrale; šta je sa interfejsima?

Napomena

Prvi AGP kontroleri nudili su brzinu 1X ili 2X, dok su sada na tržištu najzastupljeniji oni s brzinom 4X i matične ploče koje ovu brzinu podržavaju. Ovo je važno zbog toga što prve AGP video kartice nisu bile mnogo brže od PCI kartica, iako je korišćenje AGP priključka značilo osloba?anje jednog PCI priključka. Oznaka 4X znači mnogo veću brzinu prenosa podataka grafičkog u centralni procesor i obrnuto, što je konačno pomoglo da se ukloni usko grlo brzine grafike koje su iskusili mnogi korisnici.
 

Baš kao što standardne magistrale poput PCI olakšavaju jednom prodavcu da ponudi PC, a drugom da ponudi kontroler diska, postoji i standardni interfejs izme?u kontrolera diska i samog diska. Iz istorijskih razloga postoji više načina za povezivanje diska i njegovog kontrolera. Većina današnjih PC sistema koristi interfejs za disk koji se naziva Enhanced Integrated Drive Electronics (EIDE). Interfejs EIDE je toliko popularan da je u gotovo sve nove matične ploče ugra?eno integrisano kolo EIDE kontrolera. Obično postoje dva EIDE priključka, a na svaki od njih mogu se priključiti po dva diska (čvrsti disk ili CD ure?aj). Kako se povezuju procesori, magistrale, adapteri, interfejsi i periferije i da li postoje pravila za njihovo uparivanje? Na primer, da li SCSI adapteri postoje samo za PCI magistrale? Nipošto - koliko je meni poznato, SCSI adapteri postoje za sve tipove magistrala, izuzev AGP. Prema tome, pet lakih komada jesu: procesori, kontroleri/adapteri, interfejsi i periferije. Procesor razmišlja, periferije obavljaju posao, a kontroleri/adapteri olakšavaju njihovu komunikaciju. Magistrale i interfejsi su lepak koji ih drži na okupu.

Zapravo, postoji i šesti komad...

Kupovina hardvera nema mnogo smisla ako ne možete da ga naterate da radi. Kao što verovatno znate, računarski hardver je bezvredan ako ne postoji softver koji će ga kontrolisati. Prema tome, u mom modelu koji se sastoji od pet delova krije se i šesti deo - softver koji je projektovan tako da kontroliše odre?ene delove hardvera. Taj softver se zove upravljački program (engl. driver).

I najbolji hardver na svetu je bezvredan ako ga ne podržavaju postojeći operativni sistem i aplikacije. Pitanje da li za odre?eni deo hardvera postoje upravljački programi za, recimo, Windows 95, Windows 98, Windows NT, Windows 2000 ili Linux od presudnog je značaja kada odlučujete da li ćete ga kupiti. Za mnoge operativne sisteme, naročito za NT, postoje zvanične ili nezvanične liste kompatibilnog hardvera, tj. spiskovi na kojima se nalazi hardver koji potpuno podržava verzija tog operativnog sistema. U najgorem slučaju, uvek postoje obaveštenja o ure?ajima čije je korišćenje problematično pod odre?enim operativnim sistemom (ponekad vam takva obaveštenja pomažu da problem izbegnete). Trebalo bi da potražite informacije o operativnom sistemu koji koristite pre nego što kupite bilo kakav hardver. Ako kupite hardver koji nije podržan, to znači da krećete na dug i neizvestan put: takav hardver može da radi kao i onaj koji je podržan, ali ćete možda morati da uložite mnogo više truda da biste to postigli. Zbog toga se raspitajte kod proizvo?ača softvera pre nego što se zaljubite u neku novu dranguliju.

Napomena

Microsoftov spisak kompatibilnog hardvera za celu porodicu operativnih sistema Windows može se pronaći na adresi http://www.microsoft.com/hcl/default.asp.

 

Tipični pojmovi i komponente računara

Sada se verovatno pitate: "Č;uo sam za Pentium III, megaherce, EIDE i AGP, ali to nije sve što sam čuo - šta je sa BIOS-om, Ethernetom ili Zip ure?ajima?" U ovom poglavlju ukratko ću vam predstaviti gotovo sve osnovne računarske pojmove i pomoći vam da počnete da organizujete delove PC hardvera u glavi, mada sam prvo morao da objasnim model koji se sastoji od pet delova. Sada kada sam vas upoznao sa pojmovima procesora, magistrale, adaptera/kontrolera, interfejsa i periferije, mogu da zaokružim poglavlje kratkim opisom najznačajnijih računarskih pojmova (prema mom mišljenju). Većinom ovih pojmova detaljnije ćemo se pozabaviti u nastavku knjige.

U tabeli 1.1 nalaze se karakteristike računara, nekoliko najčešćih primera i kratak opis njihovog značaja. Na slici 1.5, prikazani su priključci koje ćete videti na pozadini kućišta računara.

Tabela 1.1: Delovi računara

Karakteristika

Tipični primeri

Kratak opis

Tip procesora

Pentium, Pentium Pro, Pentium II, Pentium III, Pentium III Xeon, Celeron, Itanium, K5, K6, Athlon, Duron, Alpha

 

Procesor odre?uje koliko memorije sistem može da adresira, koje vrste softvera može da pokreće i koliko brzo može da radi. Moderni procesori se uglavnom razlikuju po brzini, mada oni najnoviji imaju i druge mogućnosti kao što su bolji rad s grafikom i podrška za više procesora.

Brzina procesora

100 MHz - 1,4 GHz

Megaherci (MHz) i gigaherci (GHz) su veoma gruba mera brzine procesora. Procesor na 10 MHz radio bi dvostruko brže od procesora na 5 MHz, kada bi im ostale osobine bile istovetne. Me?utim, retko kad se poklapaju sve karakteristike procesora iste brzine.

Tip magistrale

PCI, PC Card (poznat i kao PCMCIA), CardBus, PC magistrala (8-bitna ISA), AT magistrala (16-bitna ISA), 32-bitna Proprietary, 16 ili 32-bitna Micro Channel Architecture (MCA), EISA, Local ili VESA magistrala, AGP, FireWire, USB

Magistrala odre?uje koje će vrste kartica za proširivanje raditi na mašini. Kao i kod procesora, glavna karakteristika magistrale je brzina. Kartice koje su predvi?ene za rad s jednom magistralom obično neće raditi na drugim magistralama, pa je druga glavna karakteristika magistrale kompatibilnost. (Bezvredan je i PC s najbržom postojećom magistralom ako ne postoje kartice koje će se na nju priključivati.) Magistrale PC Card i CardBus pretežno se koriste na prenosivim računarima; na većini stonih računara postoje PCI, ISA ili AGP magistrale. Većina kontrolera postoji u verzijama za sve vrste magistrala.

AGP magistrala

Sistem je ima ili nema.

Ovo je relativno nova magistrala namenjena isključivo za korišćenje s veoma brzim grafičkim karticama.

Proizvo?ač BIOS-a

American Megatrends, Inc. (AMI); IBM; Compaq; Phoenix; Award

 

Ulazno-izlazni sistem (engl. basic input/output system, BIOS) jeste osnovni kontrolni softver računara. BIOS čini računar IBM-kompatibilnim. On govori računaru kako da posmatra magistralu, memoriju i disketnu jedinicu i kako da čita druge programe. BIOS nije dodatna kartica, već čip koji je postavljen direktno na matičnu ploču.

Kompatibilnost s principom "utakni i koristi" (engl. Plug-and-Play)

PC sistemi se klasifikuju u PnP kompatibilne i one koji to nisu. Nažalost, većina sistema je skoro kompatibilna.

Plug-and-Play (PnP) je standard koji računaru omogućuje da automatski prepozna i konfiguriše ure?aje koji se dodaju u sistem. Problem je u tome što mnogi računari koji bi trebalo da budu PnP kompatibilni to nisu pošto sadrže stariji i jeftiniji hardver koji nije PnP kompatibilan. Da bi računar bio potpuno PnP kompatibilan, ovaj princip moraju da podržavaju njegov operativni sistem (Windows 95/98/2000 ga podržavaju, ali ne i Windows 3.x i Windows NT) i BIOS matične ploče (ukoliko to nije slučaj, moguća je nadogradnja), a u računaru mora da postoji samo PnP kompatibilan hardver (to je obično naglašeno na kutiji ure?aja ili u njegovom uputstvu).

Adapter čvrstog diska/ure?aja za smeštanje podataka

ATA/IDE, EIDE, SCSI

Kontroler interfejsa koji omogućuje računaru da komunicira sa čvrstim diskom i CD ure?ajem. Većina današnjih sistema koristi interfejs EIDE, jer je brz, jeftin i lako se instalira. EIDE koristi kabl sa 40 iglica za priključivanje da bi posredovao izme?u računara i ure?aja. IDE i EIDE se često nazivaju interfejs ATA, mada je to zapravo ime za isti pojam. Disk ATA-33 propusnog opsega 33 MB/s (jednostavno rečeno, to je brzina kojom podaci stižu na disk i šalju se s njega) isti je kao disk Ultra DMA 33, tj. Ultra ATA 33. Još noviji su diskovi ATA-66 i ATA-100 (koji nude maksimalnu brzinu prenosa podataka od 66 MB/s odnosno 100 MB/s), ali oni postoje samo na novijim matičnim pločama koje podržavaju novi standard, ili na specijalnim dodatnim kontrolerskim karticama i BIOS-ima matičnih ploča koji prepoznaju ovu brzinu.

Brzina i interfejs CD ure?aja

EIDE ili SCSI

Kompakt diskovi su danas osnovno sredstvo za distribuiranje programa i podataka. Po ceni manjoj od dva dolara, na jedan disk može da se smesti približno 600 romana. CD ure?aji su periferije koje omogućuju čitanje kompakt diskova. Kada je reč o ovim ure?ajima, brzina je relativan pojam. Ako ure?aj koristite za čitanje teksta ili učitavanje softvera, biće vam dovoljan i sporiji CD ure?aj (približno 16X po današnjim standardima). Me?utim, ako ga koristite za igranje, trebaće vam najbrži koji postoji (50X i više).

CD-R/CD-RW ure?aj, poznat i kao CD snimač

IDE, EIDE, SCSI, USB

Ure?aj koji omogućuje jednostruko (CD-R) ili višestruko (CD-RW) upisivanje na kompakt disk, koji se obično koristi za smeštanje podataka, odnosno za upisivanje muzike ili programa namenjenih prodaji. Na CD može da se smesti preko 720 MB podataka, ali većina CD snimača može da upiše maksimalno 650 MB (na prepisive kompakt diskove staje čak i manje: od 440 do 550 MB). Ovi ure?aji mogu se koristiti kao obični CD ure?aji za instaliranje softvera ili slušanje muzičkih diskova. USB verzije su spoljašnje i mogu se lako koristiti na većem broju računara (pod uslovom da na njima postoji bar jedan USB priključak).

DVD (digital versatile disc)

DVD diskovi, koji se trenutno najviše koriste za reprodukciju filmova, počinju da se upotrebljavaju i kao medijum za softver.

DVD je zapravo sledeći korak posle kompakt diska. DVD diskovi izgledaju kao kompakt diskovi, ali na njih može da stane 26 puta više podataka. Za razliku od sadašnjih kompakt diskova na koje može da stane približno 650 MB podataka, na DVD diskove staje maksimalno 17 GB, u zavisnosti od modela ure?aja i diska koji se koristi. Očekuje se da će uskoro u široku upotrebu ući DVD ure?aji koji omogućuju zapisivanje podataka u DVD formatu; na taj način može se zapisati 2,6-3 GB podataka po jednoj strani.

Grafička kartica

Trenutni proizvo?ači: 3DfX, ATI, Diamond, STB, Matrox, S3, Cirrus, nVidia, Chips & Technologies

 

Tipovi/standardi: Video Graphics Array (VGA), Super Video Graphics Array (SVGA), 8514 Adapter, Extended Graphics Array (XGA)

Grafička kartica odre?uje način prikazivanja slika na monitoru. To utiče na vrstu softvera koji možete da koristite i na brzinu kojom se podaci pojavljuju na ekranu. Grafičke kartice se razlikuju po broju boja i piksela (tačaka na ekranu) koji mogu da prikažu. Me?utim, najvažnija razlika me?u modernim grafičkim karticama jeste to da li video podatke čuvaju u obliku prostog bafera slika, što zahteva da sav posao oko prikazivanja slike obavlja procesor, ili imaju ugra?eno elektronsko kolo koje obavlja osnovni posao vezan za grafičke ekrane (takve kartice zovu se "bitblitter" kartice).

Danas su najvažniji pojmovi vezani za grafiku brzina, rezolucija i dubina boje (broj boja koje sistem može istovremeno da prikazuje). Interfejs izme?u većine grafičkih kartica i monitora zove se analogni RGB interfejs, pri čemu je RGB skraćenica za red, green, blue (crveno, zeleno, plavo). Iako neke današnje novije kartice komuniciraju s novim ravnim monitorima preko analognih kartica, sve više novih ravnih monitora koristi brži, digitalan interfejs. U najbrže današnje grafičke kartice spadaju one koje sadrže jedinicu za obradu 256-bitne grafike kojom se postižu optimalne 3D grafičke performanse.

IEEE 1394

FireWire

Novi standard za spoljašnju magistralu koja je mnogo brža od tradicionalnih magistrala i koji omogućuje prenos podataka maksimalnom brzinom od preko 400 MB/s. Iako se tek odnedavno pojavljuje na matičnim pločama, standard IEEE 1394 je projektovan i primenjen u kompaniji Apple sredinom devedesetih. Njegovo pojavljivanje usporila je visoka cena i oklevanje proizvo?ača računara da ga primene, kao i to što donedavno nije postojao operativni sistem za PC koji bi ga podržavao. Sada se može pronaći na sve većem broju matičnih ploča i u obliku interfejsa na savremenim elektronskim ure?ajima kao što su digitalne video kamere. Brzina ovog interfejsa čini ga pogodnim za smeštanje podataka i obradu videa u realnom vremenu.

Paralelni priključak

Jednosmerni, dvosmerni, Enhanced Parallel Port (EPP) i Enhanced Capabilities Port (ECP)

 

Paralelni priključak je osnovni adapter za štampače i spoljašnje ure?aje (kao što su Zip ure?aji i CD snimači). Ovaj interfejs koristi Centronics priključak na strani štampača i priključak DB-25 na strani računara. U svom najjednostavnijem obliku, paralelni priključak je jednosmeran (podaci idu iz računara u štampač, ali ne i obrnuto). Većina današnjih paralelnih priključaka sada podržava i dvosmerni tok podataka (podaci mogu da teku u oba smera izme?u računara i paralelnog ure?aja) i veće brzine prenosa podataka.

Serijski priključak

COM 1, 2, 3, 4, 5, 6

 

Serijski priključci su adapteri koji podržavaju širok opseg sporijih periferija kao što su modemi, serijski miševi, digitalni fotoaparati, lični digitalni pomoćnici kao što je 3Comov Palm Pilot i neke vrste skenera. Oni se povezuju s periferijama preko interfejsa RS--232 koji najčešće koristi muški priključak DB-25 ili DB-9.

Serijski priključak UART

8250, 16450, 16550, 16650, 16750, 16950

Univerzalni asinhroni prijemnik/predajnik (engl. Universal Asynchronous Receiver/Transmitter, UART) je glavni čip na kome se zasniva serijski priključak ili unutrašnji modem. Priključak 16550 UART više nije najbrži koji postoji, ali se još uvek mnogo koristi za brze komunikacije i za komunikacije u okruženjima sa više zadataka. Softver podržava brze serijske priključke pomoću FIFO bafera (engl. first-in, first-out, FIFO). Priključak 16550 UART nudi 16-bajtni FIFO, 16650 nudi 32-bajtni FIFO, 16750 nudi 64-bajtni FIFO, a 16950 ima 128-bajtni FIFO bafer.

Univerzalna serijska magistrala (engl. Universal Serial Bus, USB)

Postoji u obliku ugra?enog priključka ili dopunske interfejs kartice

USB adapter prvi put se pojavio 1995. godine. On nudi brzinu i prilagodljivost; jedan USB interfejs podržava maksimalno 127 ure?aja pri brzini od čak 12 miliona bita u sekundi. Tastature, miševi, skeneri, digitalni fotoaparati i modemi primeri su ure?aja koje USB magistrala podržava. Problemi sa ovim tipom magistrale su sledeći: podržavaju je dobro samo operativni sistemi Windows 95 (kasnije verzije), Windows 98 i Windows 2000, dok Windows NT, OS/2 i Linux zaostaju. USB adapteri koriste specifičan mali priključak za interfejs prema USB-kompatibilnim periferijama. Korišćenje više USB ure?aja ponekad zahteva korišćenje jednog ili više USB čvorišta. USB 2 (koji je dok ovo pišem još u fazi razvoja) mnogo je brža magistrala, koja nadmašuje interfejse SCSI i FireWire u brzini prenosa podataka ka disku.

Glavna, RAM memorija

16, 32, 48, 64, 96, 128, 256, 512 MB

 

Ovo je radni prostor koji računar koristi za softver koji trenutno izvršava. Noviji softver obično zahteva više memorije od starijeg.

Kapacitet sekundarne statičke privremene (keš) memorije

256 KB, 512 KB, 1 MB

Glavna memorija je sporija od većine procesora, pa je brzina memorije često usko grlo sistema. Postoje brže memorije, ali su one skupe. Računari ovaj nedostatak kompenzuju tako što koriste brzu memoriju malog kapaciteta; ova brža memorija zove se privremena ili keš (engl. cache) memorija.

Vrsta memorije

DRAM, EDO, SDRAM, Rambus DRAM, DDR, SDRAM

S obzirom na to da je radna memorija sporija od većine procesora, proizvo?ači memorijskih čipova veoma se trude da prevazi?u taj nedostatak. Trenutno najbrža glavna memorija zove se sinhrona dinamička memorija sa slučajnim pristupom (engl. synchronous dynamic random access memory, SDRAM). Ovakva vrsta memorije je poželjna na novim sistemima. Za razliku od standardne radne memorije koja radi na 66 MHz, novije memorije rade na 100 i 133 MHz kako bi se uklopile u radne taktove bržih matičnih ploča. Postojeće RAM memorije trebalo bi uskoro da budu zamenjene još bržim tipovima, kao što je standard Rambus DRAM (RDRAM) koji je usvojio Intel, a razvila firma Rambus Corp. Rambus memorija bi trebalo da radi na 600 MHz, ali visoka cena i projektni problemi usporavaju njenu primenu. Uzgred, memorija se s procesorom obično povezuje preko posebne magistrale, a ne pomoću PCI ili neke druge standardne magistrale.

Sistemski sat/
kalendar

Ugra?en na matičnu ploču ili dodat u obliku kartice za proširivanje

 

Iako sat koji računa vreme i datum na računaru ranije nije smatran naročito važnom komponentom, kraj milenijuma doneo je mnogo briga zbog datuma na računarima. Ovaj problem nazvan je greška G2K: pošto neki programi koriste format zapisivanja godine koji se sastoji od samo dve cifre, to je moglo da izazove manje poremećaje u sistemu. Me?utim, pokazalo se da ovaj problem i nije bio tako težak kako se činilo. Većini korisnika problem s pogrešnim datumom u programima zasmetao je samo nakratko, ako se uopšte i javljao.

Tastatura

Različiti rasporedi tastera

Tastature imaju kontroler na matičnoj ploči računara i koriste ili mini-DIN (PS/2) ili kompletan DIN (ili USB) interfejs. Većina novijih tastatura je kompatibilna, a možete da birate oblik, boju, veličinu i ergonomski oblik koji vam se svi?a.

Diskete

51/4": 1,2 MB; 31/2": 1,44 MB, 2,88 MB (re?e), LS-120

 

Diskete su zamenjivi mediji malog kapaciteta koji omogućuju prenosivost podataka. Pošto današnje datoteke postaju sve veće i veće, mnogi računari imaju i disketnu jedinicu i Zip ure?aj (ili neki drugi ure?aj velikog kapaciteta). Na disketu danas najčešće može da stane 1,44 MB podataka. Zip ure?aji, me?utim, mogu da prime 100 miliona bajtova, približno onoliko koliko staje na 70 disketa (noviji primaju 250 MB). Disketnim jedinicama upravljaju kola koja se zovu kontroleri disketne jedinice, a one saobraćaju sa kontrolerima preko standardnog priključka s 34 žice.

Ure?aji za skladištenje podataka s kasetom

Iomega Jaz, Zip ure?aji, Shark, Syquest, Castlewood Orb ure?aji

Ovi ure?aji rade kao čvrsti diskovi, ali su uglavnom nešto sporiji. Cena im je pristupačna, a pretežno se koriste za pravljenje rezervnih kopija. Neki se priključuju na paralelni priključak, neki na EIDE, SCSI ili USB magistralu.

Broj utičnica za proširivanje

3-10

Što više, to bolje. Mnogi poznati proizvo?ači računara daju samo tri utičnice za proširivanje. Potražite umesto njih modele računara sa osam utičnica.

Metod
konfiguracije

Menja informacije o konfiguraciji BIOS-a (CMOS-a) za odre?eni ure?aj ili komponentu

Računari neće raditi dok ih ne upoznate sa njima samima, tj. dok ih ne konfigurišete. Danas se gotovo svi računari konfigurišu pomoću softvera koji je ugra?en u BIOS. Možda ćete u nekim slučajevima morati da premestite nekoliko kratkospojnika da biste podesili nivoe napona procesora, frekvenciju magistrale i privremenu memoriju na matičnoj ploči.

Broj podržanih prekida (IRQ nivoa)

8 ili 16 (samo veoma stari računari imaju 8)

Da bi računar koristio svoje periferne ure?aje, on mora da zna kada taj ure?aj ima spremne informacije. Na primer, ako pritisnete taster na tastaturi, mora da postoji način da ta tastatura pošalje informaciju računaru. U prošlosti su računari tu informaciju dobijali "ispitivanjem" spoljašnjih ure?aja (ispitivali bi prvi ure?aj, potom sledeći itd., i taj postupak bi se ponavljao mnogo puta u sekundi). Na nezgodu, to je oduzimalo mnogo procesorskog vremena, pa je starim mikroračunarima ostajalo veoma malo snage. Zbog toga su inženjeri koji su projektovali mikroračunar prešli na nov sistem, koji koristi prekide (engl. interrupt). Prekidi ili zahtevi za prekid (engl. interrupt requests, IRQ) pridružuju se spoljašnjim ure?ajima. Kada ure?aj ima neku informaciju za računar, on šalje signal procesoru preko svoje prekidne linije. Problematično je kod ovog metoda to što dva ure?aja obično ne mogu zajednički da koriste prekid. To znači da prilikom konfigurisanja sistema morate da pazite da ne dodelite isti prekid većem broju ure?aja. Ako to uradite, doći će do sukoba me?u ure?ajima koji će prouzrokovati pad sistema, ili u najboljem slučaju onemogućiti prepoznavanje ure?aja.

Broj podržanih kanala za direktan pristup memoriji (DMA)

4 ili 8 (samo veoma stari računari imaju 4 kanala)

Sa memorijom obično komunicira samo procesor. Informacije koje se čuvaju u memoriji čita procesor, koji tako?e koristi memoriju da bi u nju upisivao podatke. Me?utim, nekim ure?ajima, npr. čvrstom disku, potrebno je dosta vremena za prenos podataka u memoriju i obrnuto. Ako računar mora da posreduje izme?u takvih podataka, procesor može da se zaguši. Direktan pristup memoriji (engl. direct memory access, DMA) omogućuje odre?enim ure?ajima da komuniciraju direktno s glavnom memorijom, čime se omogućuje procesoru da se posveti drugim procesima dok čvrsti disk, recimo, prenosi podatke u memoriju. Korišćenje DMA za razmenu podataka izme?u mnogih spoljašnjih ure?aja i memorije zaista poboljšava ukupnu brzinu rada računara.

Zvučna kartica

8-bitna, 16-bitna, 32-bitna, 64-bitna, 128-bitna, FM, MIDI, i/ili wavetable audio interfejs

Zvučne kartice podržavaju reprodukciju muzike i zvuka na računaru, ali se muzika i zvuci predstavljaju u 8-bitnom, 16-bitnom, 32-bitnom, 64-bitnom ili 128--bitnom formatu; 32-bitni format je bolji, ali zauzima više prostora. Zvuci se snimaju i reprodukuju pomoću FM sinteze, MIDI kontrole ili talasnih tabela. Pored toga, uz odgovarajući kabl za audio interfejs, zvučna kartica u kombinaciji s kompakt diskom može da reprodukuje muziku na računaru.

Mrežna kartica

Ethernet, Token Ring, FDDI, ATM i ARCNet

 

Lokalne mreže (engl. local area network, LAN) omogućuju računarima da me?usobno komuniciraju i zajednički koriste podatke i štampače. Da bi mogao to da radi, svaki računar u lokalnoj mreži mora da ima mrežnu karticu (engl. network interface card, NIC). Postoji nekoliko vrsta ovakvih kartica, me?u kojima su Ethernet, Token Ring, Fiber Distributed Data Interface (FDDI) i Asynchronous Transfer Mode (ATM). Najzastupljenija je Ethernet kartica. Najveći broj kancelarija je umrežen, a lokalnu mrežu sve više uvode i domaćinstva u kojima postoje dva ili više računara.

Jezik za kontrolu štampača

Epsonovi kodovi, HPPCL (LaserJet komande), PostScript i drugi

Jezici za kontrolu štampača govore računaru kako da podvlači reči, stavlja slike na stranu i menja fontove.

 

 

 

Uf! Č;ini vam se da treba puno toga zapamtiti? Treba, naravno! Kada ne bi bilo toliko toga da se uči o hardveru računara, ovo bi bila knjižica, zar ne? Ipak, nemojte se plašiti, jer obećavam da ćemo sve teme obraditi lepo i polako. U sledećem poglavlju pozabavićemo se unutrašnjošću računara.