Mreže ravnopravnih računara

Umrežavanje jednakih računara omogućava jednostavno, jeftino povezivanje personalnih računara kada želite da delite datoteke i druge resurse kao što je štampač. Ono ne zahteva server, čija bi kupovina podrazumevala dodatni trošak za kupovinu moćnog računara i mrežnog operativnog sistema.

Kod ovog načina umrežavanja, računari su ravnopravni i rade i kao klijenti i kao serveri. Ravnopravni računari mogu i da pristupaju resursima mreže i da obezbe?uju resurse drugim računarima (isto kao serveri u mrežama sa serverima).

Mreža ravnopravnih računara se obično zove radna grupa (engl. workgroup), jer ovaj izraz označava saradnju bez centralnog upravljanja. Time se ističe razlika izme?u ovakve mreže i velikih mreža sa serverima.

Postavljanje mreže ravnopravnih računara zahteva samo instaliranje operativnog sistema, koji je podržava, na PC, a onda i fizičko povezivanje računara (što znači da se u računar mora utaknuti mrežna kartica), kao i me?usobno povezivanje PC računara. Za računare Macintosh ne treba vam čak ni mrežna kartica. Pre nego što vidimo dokle je napredovalo umrežavanje računara i razloge za i protiv njega, pogledajmo kako se ono menjalo u prošloj deceniji.

Nastajanje i nestajanje proizvoda za mreže ravnopravnih računara

Umrežavanje jednakih računara postoji koliko i PC. Na IBM-ovim personalnim računarima i njihovim klonovima, operativni sistem DOS nije podržavao umrežavanje ravnopravnih računara. Bili su potrebni programi za nadogradnju operativnog sistema da bi se na malim mrežama delile datoteke i štampači. Artisoftov LANtastic i Novellov NetWare Lite su podržavali umrežavanje u radne grupe kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina 20. veka (Novell više ne prodaje ni NetWare Lite ni njegovog naslednika Personal Netware).

Cenu softvera za mreže ravnopravnih računara podizalo je njihovo instaliranje. U mnogim kancelarijama sa malim brojem korisnika bilo je povoljnije instalirati sneakernet (što, u stvari, i nije bila mreža).

Artisoft je brzo postao značajan na tržištu mreža ravnopravnih računara i razvio je multimilionski posao. SpartaCom, firma koju je osnovao Artisoft i danas prodaje LANtastic. Artisoft je još uvek prisutan na tržištu, ali se sada koncentriše na telefonske sisteme bazirane na softveru, pogodne za male i srednje firme i urede ogranaka velikih korporacija.

Microsoft je 1992. lansirao Windows for Workgroups 3.11. Ovaj operativni sistem za stone računare, koji je koristio funkcije DOS-a (trebalo je da imate DOS instaliran na svom računaru da biste mogli da instalirate Windows for Workgroups), imao je program za umrežavanje u radne grupe. To je značilo da vam ne treba dodatni softver da biste korisnicima omogućili da dele datoteke i štampače.

Sledeće verzije Windowsa za računare klijente, kao što su Windows 9x (Windows 95 i Windows 98), Windows NT Workstation, Windows 2000 Professional i Windows ME, tako?e podržavaju rad u radnim grupama. Na slici 2.1 prikazan je prozor za pretraživanje operativnog sistema Windows 2000 Professional (Dobby), instaliranog na računaru koji je deo radne grupe od tri računara zvane HABRAKEN. Kada je Microsoft Windows postao dominantan operativni sistem za PC računare, dodatni softver za rad računara u radnim grupama postao je nepotreban.

Uz Windows 95, Microsoft je izneo na tržište klijentski operativni sistem koji nije tražio prethodnu instalaciju operativnog sistema DOS. Mada DOS još uvek nije mrtav (Windows 9x i Me sadrže neku vrstu DOS-a), Windows NT i Windows 2000 su pisani od najnižeg nivoa i ne podržavaju najveći broj aplikacija pravljenih za DOS.

S druge strane, operativni sistem Macintosh OS je od samog nastanka nudio mogućnost umrežavanja jednakih računara. Pored toga što je Mac OS pokrivao softversku stranu obrade podataka u radnim grupama, računari Macintosh su pravljeni zajedno sa hardverskim interfejsom koji je omogućavao (za to vam je trebalo samo par specijalnih kablova) povezivanje dva Macintosha i štampača. Dugo su se samo Appleovi štampači mogli povezati sa računarima Macintosh. Jezik (ili protokol) ugra?en u operativni sistem Apple Macintosh OS, zvao se Appletalk. Hardverski ure?aji, kao što su ugra?eni priključci na zadnjoj strani Macintosha i specijalni oklopljeni kablovi sa upredenim paricama (imaju omotač koji smanjuje smetnje pri prenosu podataka), činili su fizičku vezu izme?u umreženih računara i svi zajedno su se zvali LocalTalk. O tipovima kablova za umrežavanje govori se u poglavlju 4 - "Mrežna infrastruktura".

Kako su Ethernet mreže i Internet Protokol (IP) postali dominantni u umrežavanju personalnih računara, Apple je najnovijim PC računarima, kao što je iMac, ugradio Ethernet interfejs. Operativni sistem Mac OS i danas može da podrži rad radnih grupa. Funkcionalnost mreže koja radi pod Mac OS-om tako?e je evoluirala i danas obezbe?uje bolju podršku za Transmission Control Protocol/ Internet Protocol (TCP/IP), kao i druge mrežne protokole. TCP/IP je skup protokola razvijen da podrži vezu sa Internetom. O mrežnim protokolima kao što su AppleTalk i TCP/IP govorićemo u poglavlju 5 "Mrežni protokoli: teorija i praksa".

Mreže ravnopravnih računara danas

Kako su operativni sistemi Microsoft Windows i Mac OS postali dominantni na tržištu personalnih računara (a do toga je došlo zbog njihove pristupačnosti, upotrebljivosti i zato što su postali standard u poslovnom svetu), mreže ravnopravnih računara, koje se koriste za povezivanje kućnih računara i u malim firmama, pojeftinile su i lako su se podešavale. Kada jednom povežemo računare i štampače u mrežu jednakih računara, podešavanje računara za deljenje datoteka i štampača pod bilo kojim od ova dva operativna sistema postaje stvar rutine (o tome više u poglavlju 6, "Podešavanje mreža ravnopravnih računara").

Obavezno treba pomenuti operativni sistem Linux i mogućnost da se upotrebi kao klijentski operativni sistem pod kojim rade računari podešeni za rad u mrežama jednakih računara. Sa malo truda možete podesiti skoro svaku vrstu Linuxa da podrži deljenje datoteka i štampača u radnim grupama (Linux nudi i mnoge opcije za okruženje zasnovano na radu servera - ne samo deljenje datoteka i štampača, već i mogućnost da računar radi kao server za vezu sa Internetom). Računari pod Linuxom ne samo da mogu da dele datoteke i štampače me?usobno, već se mogu podesiti da to isto rade i sa računarima pod operativnim sistemom Windows. Na slici 2.2 prikazan je prozor Explorera radne stanice pod Linuxom, koja je podešena da bude deo mreže radne grupe pod Windowsom (o konfiguraciji radnih grupa pod Linuxom i Windowsom govorimo u poglavlju 6). Ne uzbu?ujte se zbog ikonice sa znakom pitanja, koja se pojavljuje kod različitih deljenih resursa koji rade pod Windowsom. Interfejs u mreži pod Linuxom prikazuje tu ikonicu za bilo koju stavku, ili čak aplikaciju, koja nije svojstvena operativnom sistemu Linux.

Linux je sličan operativnom sistemu Unix (Unix je u prvim verzijama podrazumevao rad sa komandne linije u što je slično radu u DOS-u), koji je osmislio Linus Torvalds. Linux nije ničije vlasništvo, što znači da je izvorni kôd za Linux potpuno besplatan. Svaki programer može slobodno da napiše dodatne programe za ovaj operativni sistem, i čak i da napiše svoju verziju Linuxa. Zbog toga danas postoje mnoge verzije Linuxa, kao što su Red Hat, SuSE i Caldera. Mnoge od ovih verzija možete učitati besplatno (odre?eni uslovi ipak postoje, u zavisnosti od toga kad i gde koristite taj operativni sistem). Iako postoji grafički interfejs koji može da radi pod Linuxom, Linux nije operativni sistem za početnike. Ipak, milioni ljudi širom sveta koriste Linux za razvoj softvera, umrežavanje ali i za potrebe krajnjih korisnika.

Razlozi protiv umrežavanja ravnopravnih računara

Mada se mreže ravnopravnih računara mogu činiti kao savršeno rešenje kada ne želimo probleme pri instaliranju i podešavanju mreža (ili ne možemo da priuštimo server i softver za njega), umrežavanje ravnopravnih računara ipak ima brojna ograničenja. Prvo, izuzetno je ograničen broj računara koji se mogu umrežiti u ovakve mreže (do desetak). Mnogi stručnjaci čak preporučuju da mreža ravnopravnih računara ima do pet računara, jer, što je veći broj računara koji pristupa odre?enim informacijama, veći je skok radnog opterećenja računara. Pošto se pri ovakvom umrežavanju resursi raspodeljuju širom mreže, kada im mnogo računara pristupa (a svaki resurs može imati različitu lozinku), pristup datotekama može postati vrlo komplikovan.

Operativni sistemi za stone računare podešeni za umrežavanje ravnopravnih računara ograničavaju broj veza za pristup nekom resursu. Na primer, u Windowsu 2000 Professional maksimalan broj istovremenih veza je 10.

Mreže ravnopravnih računara nemaju nikakvo centralno obezbe?enje. Nema provere identiteta korisnika povezanih sa mrežom. To je posledica načina deljenja resursa u radnoj grupi.

Svaki resurs koji se deli na mreži (disk, direktorijum ili štampač) može imati svoju lozinku za pristup. Ako na mreži ima mnogo takvih deljenih resursa, pamćenje lozinke za svaki od njih može biti problem. Ovaj tip obezbe?enja naziva se obezbe?enje na nivou deljenog resursa (engl. share-level security); svaki disk, direktorijum ili štampač koji se deli na mreži naziva se deljeni resurs.

Evo liste nedostataka mreža ravnopravnih računara:

Računari treba da izdrže skok radnog opterećenja da bi mogli da dele resurse. Dok korisnici pristupaju štampaču, procesorski resursi računara se koriste za neke druge poslove.
Nepostojanje centralne lokacije za deljenje datoteka otežava pravljenje njihovih rezervnih kopija.
Svaki resurs mora se posebno obezbe?ivati.
Decentralizacija resursa otežava korisnicima pronalaženje odre?enog resursa.
Korisnici moraju da pamte veliki broj lozinki (za svaki resurs posebno) da bi mogli da pristupe resursima.

U mrežama ravnopravnih računara korisnici moraju da sara?uju. U suprotnom, nastaju problemi, jer različitim resursima upravljaju različiti korisnici. Ipak, ovo je dobro za umrežavanje kućnih računara i za male firme. Ako želite da štampač deli nekoliko korisnika ili hoćete da podesite mrežu da biste igrali računarske igre, mreža jednakih računara je pravi izbor.

Mreže sa serverima

Mreže sa serverima (klijentsko-serverske mreže) omogućuju stvaranje velikih mreža koje korisnicima obezbe?uju širi spektar resursa (u pore?enju sa mrežama ravnopravnih računara). Na raspolaganju je više resursa zato što u ovim mrežama postoji veliki broj različitih vrsta specijalizovanih servera (kao što su serveri za elektronsku poštu i serveri za baze podataka).

Mreže koje imaju servere omogućuju vam bolje, centralizovano upravljanje resursima i lako se proširuju novim računarima i resursima, kao i prijavljivanjem novih korisnika. Ove mreže spadaju u proširive mreže.

Mreže sa serverima moraju imati računar koji radi pod mrežnim operativnim sistemom, to jest server. Kao što smo pomenuli u poglavlju 1, server je višenamenska mašina koja prijavljuje korisnike i nudi resurse kao što su datoteke i štampači. Server proverava identitet korisnika i odre?uje mu nivo pristupa različitim resursima računara, pa ove mreže obezbe?uju sigurnije okruženje.

Mreže sa serverima, najčešće, kao server koriste snažniji računar (po brzini procesora, RAM memoriji i kapacitetu čvrstog diska). Mrežni operativni sistemi, kao što su Microsoft Windows 2000 Server i Novell NetWare, traže odre?enu minimalnu konfiguraciju (hardvera). Računar bez odre?ene konfiguracije ne može da radi pod ovim operativnim sistemom. O neophodnom hardveru za umrežavanje računara govorimo u poglavlju 3, "Mrežni hardver". Mrežni operativni sistemi su obra?eni u poglavlju 7, "Rad sa mrežnim operativnim sistemima".

Resursima ovih mreža lakše se pristupa nego u mrežama ravnopravnih računara. Ako imate svoje korisničko ime i znate lozinku, možete pristupiti bilo kom resursu na mreži za koji vam administrator da dozvolu. Ovo je velika razlika u odnosu na mreže ravnopravnih računara, gde vam treba posebna lozinka za svaki resurs na mreži.

Razlozi za i protiv mreža sa serverima

Mreže sa serverima tako?e imaju dobre i loše strane. Jedna od prednosti ovih mreža je centralno upravljanje resursima, što olakšava korisnicima da prona?u željeni resurs. Na primer, mrežni operativni sistem Microsoft Windows 2000 Server upravlja resursima kao što su deljeni direktorijumi, diskovi i štampači, i čak i korisnicima, pomoću alatke za upravljanje bazom, Active Directory, prikazane na slici 2.3 (na njoj se vidi kako Active Directory izgleda na ekranu).

Active Directory služi da se korisnici dodaju na mrežu ili uklone sa nje i za svrstavanje korisnika koji pristupaju istim resursima u jednu grupu. Active Directory omogućuje administratoru da upravlja pristupom mreži i različitim nivoima pristupa koji se dodeljuju grupama korisnika. Podešavanje korisničkih naloga za pristup mreži razmatra se detaljnije u poglavlju 16, "Osnove bezbednosti mreže", u odeljku "Administratori i korisnici".

Centralno upravljanje korisnicima i resursima je skupo zbog visoke cene računara koji radi kao specijalizovan server i operativnog sistema pod kojim taj računar radi. Ovo je glavni nedostatak ove vrste mreža. Za ove mreže potreban je i mrežni administrator - neko ko dobro poznaje mrežne operativne sisteme - što znači još jedna osoba na platnom spisku kompanije, a to još više poskupljuje mreže sa serverima.

Ipak, ukupna cena softvera i hardvera potrebnog za formiranje ovakve mreže danas je manja nego ikad, pa su one postale standard čak i u veoma malim preduzećima. Delovi mrežnog operativnog sistema koji štite informacije na mreži omogućuju administratoru da zaštiti kompanijske podatke od spoljnih upada u mrežu kao i da kontroliše pristup osetljivim podacima sa mreže.

Razdvojimo razloge za i protiv mreža sa serverima u dve liste. Evo liste prednosti ovih mreža:

Da bi se prijavili na mrežu i pristupili njenim resursima, korisnicima treba samo jedno korisničko ime i lozinka.
Centralizovano je upravljanje obezbe?enjem mreže i mrežnim resursima.
Lako se pravi rezervna kopija direktorijuma i datoteka, zahvaljujući tome što su smešteni na centralnoj lokaciji.
Poseban, snažan server omogućava korisnicima brži pristup resursima.
Ove mreže se mogu lako proširivati.

A evo i nedostataka:

Cena servera, mrežnog operativnog sistema i odgovarajuće klijentske licence može biti previsoka za vlasnike malih preduzeća.
Neko mora biti zadužen za podizanje mreže i upravljanje njenim resursima, što znači da radno mesto mrežnog administratora mora da postoji.
Ako glavni server padne, ne može se pristupiti mrežnim resursima.

Lokalna mreža (LAN), što je drugo ime za mreže sa serverima na jednoj lokaciji, skoro po pravilu postoji u svim firmama u današnjem poslovnom svetu. Različite vrste servera mogu se naći čak i u malim lokalnim mrežama. Pogledajmo mogućnosti koje nam se pružaju.

Vrste mrežnih servera

Već smo pomenuli činjenicu da LAN mreže imaju server koji proverava identitet korisnika kada se prijavljuju na mrežu. Ako korisnik unese neodgovarajuće korisničko ime i lozinku, server mu ne dopušta pristup na mrežu. U velikim mrežama, ovaj "centralni računar" (koristimo ovo ime jer nemamo bolje), može postati preopterećen kada svi korisnici krenu da se prijavljuju na mrežu. Da bi se ovaj server rasteretio, obično se njegovo radno opterećenje raspodeljuje i na druge specijalizovane servere.

Iako se različite mrežne usluge raspore?uju na više specijalizovanih servera, pristup svim ovim serverima kontroliše se upotrebom korisničkog imena i lozinke. Centralni server ne samo da odlučuje o pristupu korisnika mreži, već i odre?uje kojim resursima korisnik može da pristupi. O tome kako se kontroliše pristup korisnika resursima LAN mreže, čitaćete u poglavlju 8, "Deljenje resursa na mreži".

Serveri datoteka

Na ovim serverima smeštaju se datoteke potrebne korisnicima mreže. Oni sadrže i datoteke koje deli veći broj korisnika. Deljene datoteke se obično smeštaju u zajedničke direktorijume, u kojima se mogu naći i privatni direktorijumi, namenjeni odre?enim korisnicima. Vrlina servera datoteka je to što se sve važne datoteke nalaze na jednom mestu, pa se lako mogu, s vremena na vreme, napraviti njihove rezervne kopije. Mana je to što, ako server padne, korisnici ne mogu pristupiti svojim datotekama.

Serveri za štampače

Ovaj server služi za pristup štampačima dostupnim na mreži. On, u stvari, upravlja informacijama upućenim štampaču. Zbog toga što zahtevi za štampu moraju da budu smešteni u privremenu memoriju računara pre nego što se upute štampaču, (engl. spooled ), server za štampače odvaja prostor na čvrstom disku za ovu namenu. Ovaj server, tako?e, sve zahteve za štampu re?a, tj. stavlja u red za čekanje. Mrežni administrator može da izbriše bilo koji zahtev za štampu ili mu promeni redosled.

Komunikacioni serveri

Ovaj server izvršava specijalizovani softver koji omogućuje korisnicima na mreži da me?usobno komuniciraju. On nudi usluge kao što su elektronska pošta i diskusione grupe, pomoću kojih korisnici razmenjuju informacije. Dva najpopularnija softverska paketa za komunikaciju na LAN mreži su Microsoft Exchange i Lotus Notes (oba razmatramo u poglavlju 9, "Rad sa aplikacijama na mreži").

Serveri aplikacija

Na ove servere smeštaju se razne aplikacije, kao što su specijalizovne baze podataka. Č;ak i aplikacije uobičajene za stoni računar, kao što su program za obradu teksta i program za tabelarnu obradu podataka, mogu da se smeštaju na ovaj server. Ovo znatno olakšava ažuriranje (engl. update) aplikacija, jer se one ne nalaze na klijentskim radnim stanicama, nego na serveru za aplikacije.

Web serveri

Pomoću ovih servera možete sami da izradite Internet stranu, kojoj će pristupati kako zaposleni u vašem preduzeću (to se zove intranet), tako i ljudi koji krstare po Internetu. Web serveri nisu za svakoga - mnoge kompanije angažuju firme koje se bave izradom i održavanjem Web strana. Veliki broj softverskih paketa može se upotrebiti za podešavanje Web servera. Razlikuju se po lakoći rada i stabilnosti. Microsoft Windows 2000 Server sadrži Internet Information Server 5.0 (IIS5) - Web server softverski paket. Na slici 2.4 prikazan je meni za upravljanje ovim softverskim paketom kojim se podešava Web server za rad na Microsoftovoj mreži.

Zaštita na Internetu postaje svakim danom sve važnija (ili se bar tako čini). Zbog podešavanja Web servera, vaša firma može ostati nezaštićena od direktnih upada spolja. Iako zaštita Web strane vašeg preduzeća izlazi iz okvira ove knjige, u poglavlju 13, "Održavanje Web lokacije", razmotrićemo osnove obezbe?ivanja Web servera i samog Interneta.

Drugi specijalizovani serveri

Na mreži se mogu naći i vrste servera koji ne nude resurse korisnicima LAN mreže. Oni omogućavaju ispravan rad mreže i povećavaju njenu efikasnost. Na primer, na većim mrežama koje koriste mrežni protokol TCP/IP, na svakom računaru se mora podesiti jedinstvena Internet Protokol (IP) adresa (slično broju socijalnog osiguranja) da bi on mogao da komunicira na mreži (IP adresiranje se razmatra u poglavlju 5, u odeljku "TCP/IP"). To znači da bi tada mrežni administrator morao da podešava stotine računara, svaki posebno. Rešenje za ovo je server koji koristi Dynamic Host Configuration Protocol (DHCP). Ovaj server automatski dodeljuje IP adrese računarima kada se ovi prijavljuju na mrežu.

Dynamic Host Configuration Protocol može da radi na glavnom mrežnom serveru, ali i na bilo kom drugom serveru mreže. Windows 2000 Server ima ugra?enu verziju DHCP protokola. To znači da se server koji radi pod ovim operativnim sistemom može podesiti da dinamički dodeljuje IP adrese (ovaj opseg adresa se naziva "skup" - engl. scope) računarima na mreži. DHCP protokol štedi vreme koje biste potrošili na podešavanje IP adresa svakog računara na mreži ponaosob.

Drugi specijalizovani serveri na lokalnoj mreži su hardverska podrška operativnim sistemima koji svakom računaru dodeljuju ime blisko korisniku. Na primer, kada želite da posetite Web stranu, upisujete njeno ime (tako?e poznato kao jedinstveni identifikator resursa - engl. Uniform Resource Locator - ili URL) u svoj pretraživač Interneta. Obično ne unosite numeričku adresu strane (što, u stvari, jeste IP adresa). Specijalni serveri na Internetu, zvani DNS serveri (podržavaju uslugu Domain Name Service) preslikavaju to ime koje je zgodno korisnicima u stvarni oblik adrese. Neretko se i na lokalnoj mreži podesi DNS server sa istom ovom funkcijom.

Mrežne administratore nije uvek zanimalo kako DNS radi. Tek nedavno, kada su svi odlučili da povežu svoje LAN mreže na Internet, pojavila su se pitanja o preslikavanju imena i TCP/IP protokolu. U poglavlju 5, objasnićemo TCP/IP protokol i korišćenje adresa na mreži. U poglavlju 11, u odeljku "DNS", pogledaćemo kako radi Internet (što uključuje informacije o DNS-u).

Primetili ste da broj korisnika i veličina mreže odre?uju koliko ćete specijalizovanih servera imati na mreži. Što je veća lokalna mreža, to je veća potreba da se svakodnevno radno opterećenje rasporedi na različite servere na njoj. Nasuprot tome, za malu mrežu može biti dovoljan samo jedan server, i za prijavljivanje korisnika i za obezbe?ivanje štampača i datoteka.

Mrežna topologija

Pošto smo završili opšti pregled dva tipa mreže (mreže ravnopravnih računara i mreže sa serverima), razmotrićemo osnove fizičkog rasporeda u lokalnim mrežama. Da bi se opisala struktura LAN mreža, definišu se razne topologije (topologija je, u stvari, kablovska struktura u mreži).

Mada je topologija u odre?enoj meri povezana sa vrstom kablova (koaksijalni kablovi ili kablovi sa upredenim paricama) koji se koriste, kao i mrežnom arhitekturom (o mrežnim arhitekturama čitaćete u poglavlju 4), to je ipak samo model. U mnogim slučajevima, LAN mreže su hibrid različitih topologija.

Topologija magistrale

Topologiju magistrale karakteriše glavni vod koji predstavlja kičmu mreže i duž koga su povezani računari u odre?enim intervalima (slika 2.5). Ova topologija se smatra pasivnom, jer računari povezani na magistralu (sabirnicu, engl. bus) samo "osluškuju" šta se dešava na njoj. Kada primete (pomoću mrežnih kartica) da su podaci na magistrali upućeni njima, oni ih prihvataju. Kada je računar spreman za predaju podataka, on se prvo uveri da nijedan drugi računar ne šalje podatke na magistralu, pa tek onda pošalje svoje pakete informacija.

U mrežama se kao magistrala najčešće koristi koaksijalni kabl za umrežavanje (neznatno se razlikuje od koaksijalnog kabla za kablovsku televiziju) na koji se može povezati svaki računar koji ima T-konektor. Na svakom kraju kabla nalazi se završni otpor koji mora da odgovara tipu kabla (ako koristite kabl impedanse 50 oma, koristite pedesetoomski završni otpor). Kako je mreža s topologijom magistrale samo skup kablova, konektora i završnih otpora, nema pojačanja signala dok se on prenosi provodnicima. To znači da je veličina mreže ograničena maksimalnom razdaljinom na koju, kablom, može da se prenese signal koji sadrži podatke.

Iako se veliki broj raznih vrsta kablova može upotrebiti u lokalnim mrežama, bakarni kabl sa upredenim paricama je postao standard. U stvari, najveći broj mrežnih kartica imaju priključak za konektore za kablove sa upredenim paricama, a ne T-konektore koji se koriste kod mreža s topologijom magistrale. Kabl sa upredenim paricama je prilično jeftin i s njim se lako radi, jer je savitljiv. Razne mogućnosti povezivanja mreže provodnicima i bežično povezivanje objasnićemo u poglavlju 4.

Mreže s topologijom magistrale se lako povezuju i proširuju. U pore?enju sa drugim topologijama, one traže prilično ograničenu količinu kablova. U mrežama s topologijom magistrale česti su prekidi kablova, labavi konektori i kratak spoj u kablu, što se teško otkriva. Ako se neki konektor otkači, može da "padne" čitava mreža. Iako su u jednom trenutku mreže s topologijom magistrale omogućavale najjeftinije i najlakše povezivanje računara u male grupe, tj. u mreže jednakih računara, pad cena razvodnika i jednostavno korišćenje kablova sa upredenim paricama, potisnuli su mreže sa topologijom magistrale sa koaksijalnim kablovima na ivicu izumiranja. Moraju se poznavati mreže sa topologijom magistrale zato što se u mnogim malim i srednjim preduzećima one još uvek mogu naći. Zapamtite da kvarove na ovakvim mrežama najpre treba tražiti na kablovima i njihovim spojevima. Ako formirate novu mrežu i želite da koristite topologiju magistrale, skrećemo vam pažnju da ćete daleko bolje proći ako koristite zvezdastu topologiju i pri tome upotrebite razvodne ure?aje.

Topologija zvezde

U topologiji zvezde, računari na mreži su povezani centralnim ure?ajem za povezivanje, tj. razvodnikom. Svaki računar je povezan posebnim kablom (obično kablom sa upredenim paricama) na priključak razvodnika (slika 2.6). Lokalne mreže u obliku zvezde koriste istu tehniku ("čekaj i osluškuj") za pristup i slanje podataka kao i u topologiji magistrale.

Zbog toga što u topologiji zvezde za svaki računar na mreži postoji poseban kabl, ovakve mreže se lako proširuju. Glavno ograničenje je broj priključaka na razvodniku (mada se sami razvodnici lako mogu me?usobno povezati u oblik zvezde, čime se broj slobodnih priključaka povećava). Proširivanje mreže u topologiji zvezde se samo nameće; povezivanje novog računara sa mrežom svodi se na postavljanje kabla izme?u računara i razvodnika. Korisnici na mreži i ne primećuju kad se mreža proširuje.

Nedostaci ove topologije tiču se ukupne potrebne dužine kablova i samog razvodnika. Pošto je za svaki računar potreban poseban kabl, izdaci za kablove su veći nego kod mreža sa topologijom magistrale (mada su kablovi sa upredenim paricama, koji se u topologiji zvezde koriste, najjeftiniji). Kupovina dodatnih razvodnika tako?e povećava troškove postavljanja mreže ove topologije. S obzirom na prednosti ove topologije pri upravljanju fizičkom stranom mreže, ta kupovina se isplati.

Najveći dobitak od upotrebe topologije zvezde je to što možete lako dodati novi računar na mrežu, a da ne prekidate rad mreže. Tako?e, ako jedan računar otkaže, ostali računari, bez obzira na to, mogu da komuniciraju me?u sobom. Očigledno je da je, što se tiče kvarova, centralni razvodnik najosetlljivija tačka mreže u obliku zvezde.

Topologija prstena

U topologiji prstena (prstenasta topologija), računari lokalne mreže se povezuju provodnicima redom, i čine fizički krug (slika 2.7). U ovoj topologiji informacija putuje provodnicima u jednom smeru. Računari na mreži reemituju pakete (paket je opšti izraz za podatke koji se prenose duž mreže), to jest primaju pakete, a zatim ih šalju sledećem računaru u prstenu.

Topologija prstena se smatra aktivnom zato što računari povezani u prsten šalju token duž prstena. Token je poseban paket podataka, neka vrsta ATM kartice. Računaru kod koga je, token daje posebne mogućnosti. Ako računar treba da pošalje podatke na mrežu, mora da sačeka da do njega do?e token. Tako radi IBM-ova mrežna arhitektura Token Ring (o tome u poglavlju 4).

U pravoj topologiji prstena, otkrivanje kvarova može da bude prilično teško, a otkaz jednog računara prekida protok podataka (jer podaci kruže u jednom smeru). Dodavanje računara na mrežu i uklanjanje računara sa nje tako?e prekida rad mreže. Na najmanjim mrežama nećete naići na topologiju prstena, jer su IBM-ov Token Ring i ostale mrežne tehnike koje imaju prstenastu topologiju pre karakteristika velikih mreža.

Pošto je hardver za Token Ring skup, a ovakve mreže zahtevaju vrlo iskusnog administratora, topologija prstena se koristi samo u mrežama velikih preduzeća. Nju nećete naći u mrežama kućnih računara ili u mrežama u malim kancelarijama. Topologija zvezde je jeftinija i lakše se postavlja kada se formiraju mreže u malim kancelarijama.

Procena potrebnih karakteristika mreže

Pošto smo prešli deo neophodne teorije, zastanimo i razmotrimo kako da procenite neophodne karakteristike vaše mreže. Vrsta resursa koje korisnici treba da dele i njihova fizička lokacija, kao i broj korisnika mreže, odre?uju koju ćete vrstu mreže i koji mrežni operativni sistem odabrati, kao i kojom ćete ih vrstom servera (ako uopšte želite) povezati u mrežu.

Razložimo proces na korake:

Koliko korisnika trenutno ima na mreži i da li svaki ima računar? Maloj bazi korisnika sa par računara, potpuno odgovara mreža ravnopravnih računara. Veći broj korisnika i klijentskih mašina odre?uje izbor mreža sa serverima.
Koji tipovi resursa trebaju korisnicima? Ako su to samo jedan štampač i nekoliko datoteka, odaberite mrežu ravnopravnih računara. Kada se traže specijalizovani resursi, kao što su baze podataka i veći broj štampača ili servera datoteka, radićete u mrežnom okruženju zasnovanom na serverima.
Gde se nalaze vaši korisnici? Ako su blizu, obično se biraju mediji koji se lako postavljaju, kao što su kablovi (ili možda možete da iskoristite već instalirane električne ili telefonske kablove - o tome u poglavlju 4). Kada se korisnici nalaze na različitim spratovima zgrade ili u različitim zgradama, povezivanje je nešto složenije. Ako imate korisnike koji za pristup koriste telekomunikacionu mrežu, možete da koristite specijalne servere - servere za daljinski pristup (engl. remote access server), skraćeno RAS servere. Oni omogućuju da se korisnici prijave na mrežu biranjem telefonskog broja. Daljinski pristup se obra?uje u poglavlju 17.
Koliko će vaša mreža rasti? Ukoliko očekujete porast broja korisnika i broja resursa one vrste kojima korisnici žele da pristupe, mreže sa serverima su ono što vam treba. Topologija zvezde predstavlja najpogodniju vrstu mrežne topologije ako se predvi?a porast broja korisnika mreže.
Koliki vam je budžet? Bez obzira na to koliko su vam potrebni serveri za pojedine resurse, jedan deo budžeta ipak morate da odvojite za fizički deo mreže (kablovi i ure?aji za povezivanje). Broj specijalizovanih servera je tako?e ograničen budžetom. Mada korišćenje najnovijih tehnologija može biti vrlo uzbudljivo, ograničen budžet će vas primorati da formirate jednostavniju mrežu koja se može proširivati.

Ovo su bila samo neka opšta uputstva - trebalo bi da ozbiljno procenite potrebne karakteristike mreže pre nego što krenete da kupite sve što vam treba za njeno formiranje. Nema ničeg goreg od pogrešne procene - na kraju ćete imati neupotrebljivu ili nedovoljno iskorišćenu mrežu.

U ovom poglavlju

Guy Almes