Аутор: Властимир Станисављевић Шаркаменац
Страна: 212
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР

РЕЦЕНЗИЈА НА РУКОПИС ВЛАСТИМИРА СТАНИСАВЉЕВИЋА ШАРКАМЕНЦА: СТО СОНЕТА

Српска књижевност у дијаспори има данас у Властимиру Станисављевићу Шаркаменцу једног од најврснијих мајстора писане речи. Песник, романсијер, приповедач, преводилац, есејист, Власта Шаркаменац се данас видно профилише широким распоном своје стваралачке активности.

Својим најновијим, овога пута песничким, рукописом Сто сонета, Шаркаменац се окушао у посебно изазовној песничкој форми, која у српској песничкој уметности има веома богату и плодну традицију. Та песничка форма је сонет, а песник Шаркаменац јој је посветио чак 100 песничких јединица, према којем је броју, дословно, и назвао своју збирку.

Одмах да кажем, овај рукопис Власте Шаркаменца има једно својство које се одмах уочава и које му обезбеђује праву стваралачку оригиналност. Наиме, у једном добром броју случајева Шаркаменчеве песме-сонети подсећају на мале приче, односно приче-бајке, скаске, уритмоване приповести, најчешће сасвим необичне и зачудне садржине. Шаркаменац их прича једноставно, неретко и у народском миљеу и маниру исказа, али их увек уграђује у једну архитектонику форме, на врло виртуозан начин.

Узоран пример како садржинске тако и формално-творачке градње Шаркаменчевих песама-сонета су прворазредне песме Сватовска река иСтари граб. Сватовска река почиње у духу приче-бајке: Венчали се срећни/речни вир-дубина/и одсјај месеца, а нешто касније наставља: Изабрали кућу - /вир речице горске. Прича-бајка се затим наставља у зачудном сценарију, са ефектним завршетком. Песма Стари граб је једна модерна експресија, сва од свежих метафора и језичких кованица језикотворног типа, којима иначе цела књига обилује. Шаркаменац, такође, у духу својих иновација, у целој књизи прелама стих, и то увек на истом месту, код осетне цезуре у стиху, што показује да ова његова иновација није техничке природе, него стваралачка потреба, јер омогућује ритмичко дисање стиха.

Књигом Сто сонета Власта Шаркаменац је развио целу једну палету версификаторског мајсторства. Његови песнички циклуси су скупови правилних и неправилних сонета, сонета са додацима и умецима, пуни неочекиваних обрта и инверзија. Најчешћи и песнички најпродуктивнији су сонети са три катрена и једним дистихом, међу којима је, по мом осећању, Шаркаменац исписао неке прворазредне домете наше сонетне поезије. У духу старих мајстора, а сасвим модерно, поред већ наведених песама, неодољиво се намећу и такве какве су: На граници оба света, Вечерњи пој (славуја) под париским прозором, Предачки укор из снова и огледало, Међусобно дуговање, Дева-чобаница, пре других. Кад се у једној песничкој књизи, ма каквог она обима била, стекне неколико песама такве изазовне снаге какве су песме које сам овде навео, поред капацитета оригиналности који рукопис показује у целини, онда се може рећи да је реч о књизи која заиста завређује пуну пажњу. Са овим доживљајем Шаркаменчевог рукописа Сто сонета, завршићу овај кратки осврт, свесрдно га препоручујући за објављивање.

Алек Вукадиновић