Аутор: Живадин Јовановић
Страна: 890
► Остали детаљи

Књига је збирка чланака, интервјуа и јавних иступања аутора објављених у домаћим и страним медијима у периоду од 1997. до септембра 2018. године (890 стр.)

Подељена је у 5 поглавља:
Време тероризма
Време агресије
Време илузија
Време отрежњавања
Прилози

Рецезенти су академик Владо Стругар, проф Мило Ломпар и амбасадор Чедомир Штрбац, а уредници амбасадор Драгомир Вучићевић и књижевник Драган Лакићевић. Издавачи су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга.

О књизи је Мило Ломпар рекао да одржава континуитет ставова аутора у заступању државотворног и националног интереса Србије и српског народа.

Праведно и одрживо решење за Косово и Метохију могуће једино на основу поштовања принципа Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, Резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије.

Резолуција СБ УН 1244 је компромис интереса Србије и интереса свих кључних чинилаца европских и светских односа укључујући Русију и Кину као сталне чланице СБ УН и силе растуће глобалне моћи. Ако агресија НАТО 1999. године није могла да се оконча без директног ангажовања Русије и председника Јељцина, онда је данас, у условима мултиполарних светских односа директно ангажовање Русије и председника Путина у решавању проблема који су последица те агресије – императив.


Излагање Милорадa Вукашиновићa поводом књиге Ж. Јовановића „1244 – кључ мира у Европи“

Поштоване даме и господо,

Припала ми је изузетна част да вам се обратим поводом изласка из штампе књиге Живадина Јовановића „1244 – кључ мира у Европи“. Нема сумње да је пред нама монографија која спада у категорију капиталних дела и која, како је на њеној београдској промоцији навео проф. Мило Ломпар, одржава „континуитет ставова аутора у одбрани српских националних и државних интереса“. Ова књига је, међутим, и незаобилазни документ који осликава атмосферу у међународним односима која је владала деведесетих година прошлог века и која је узроковала НАТО агресију на Савезну Републику Југославију 1999. године. Баш због тога ову књигу треба схватити и као допринос разумевању феномена „моралне хипокризије“ пропагатора једног поретка (заправо глобалног нереда) који стоји иза покушаја отмице нашег Косова и Метохије, супротно свим, још увек важећим, нормама међународног јавног права, посебно Повеље Уједињених нација као основног међународноправног уговора.

Живадин Јовановић се у овој књизи пре свега бави значајем Резолуције 1244 која је усвојена на седници СБ УН 10. јуна 1999. године, и која је акт који има општеобавезујући карактер и представља незаменљиву основу за решење косовског питања. Са становишта шире слике Европе она је и чувар њеног мира , о чему уосталом сведочи и чињеница да пет држава -чланица ЕУ није признало „независност Косова“.

Ова књига је и прилог о нашим унутрашњим слабостима и одговорностима. Она одражава промене политике Србије у односу на Косово од Петог октобра до данас. Те промене се најбоље огледају у настојању овдашње политичке класе, да под разним изговорима, релативизује не само Резолуцију 1244 него и херојски отпор наше војске и народа током агресије 1999. године. Оно што аутор посебно истиче јесте чињеница да су преговори о Резолуцији 1244 почели још почетком априла 1999. године, баш на иницијативу агресорских земаља, којима је било јасно већ после неколико недеља , да упркос незапамћеној војној доминацији не могу да сломе отпор наше војске и народа.

За мене као читаоца посебан утисак оставља оглед под насловом Шта је реализам , настао 31. марта 2013. године,а у којем се Живадин Јовановић осврће на чест аргумент о томе да је „независно Косово“ реалност, наглашавајући да је „реч о перцепцији реалности која зависи од интереса оних који ту реалност креирају“. Насупрот томе, српска перцепција реалности на Косову и Метохији морала би да почива на следећим премисама: Најпре, реалност је да су Резолуцојом 1244, САД, Велика Британија и Немачка признале Србији територијални интегритет са Косовом и Метохијом у статусу суштинске аутономије; затим реалност је да је КиМ инкубатор терориста, џихадиста и међународног криминала; да више од 250 хиљада Срба чека на достојанствен повратак; да су све одредбе Резолуције 1244 које су у интересу сепаратизма извршене, а да ниједна није извршена у корист Србије; и коначно да се реалност у међународним односима променила у односу на деведесете године прошлог века.

Поред серије интервјуа и текстова насталих у протекле две деценије, ова књига драгоцена је и због објављених Прилога, посебно чувеног тестаментарног писма немачког дипломате Вимера, са једне НАТО конференције која је одржана у Братислави 2000. године, а на којој су неуобичајено искрено саопштени стварни узроци агресије на нашу земљу. Један од најважнијих закључака на тој конференцији био је „да Србија (вероватно због несметаног америчког војног присуства) трајно мора да буде искључена из европског развоја“.

Дакле, са становишта евротлантиста Србија се и не посматра као део европског културноцивилизацијског и хришћанског круга, већ као једна правнополитички „сива зона“, од које, свих ових година, планери „новог светског поретка“ захтевају да им да све и остатак (израз који је често користио Драгош Калајић).

На крају овог кратког осврта хтео бих да истакнем да је господин Јовановић објављивањем ове књиге урадио један у основи институтски посао. Та врста прегнућа данас је ретка појава у нашим интелектуалним и политичким круговима. Због свега тога користим прилику да се још једном захвалим аутору Живадину Јовановићу на части коју ми је указао да баш данас говорим овим поводом.

Милорад Вукашиновић

извор: vidovdan.org