Аутор се у делу, пре свега, бави старим и новим контроверзама о узроцима тог великог ратног сукоба. Шта је то, што је др Миле Бјелајац читаоцима у Србији покушао овом књигом да поручи? Да је историја егзактна друштвена наука, која се труди да на основу догађаја који су се заиста збили, опише и објасни развој људског друштва, али да и она може исклизнути из јасно задатих принципа научне коректности. Већ су раних деведесетих прва издања „Балканских духова” Роберта Каплана утемељила данашње ревизије по којима је за избијање Првог светског рата крива Србија и Балкан, а та „балканска мржња” одлучно је утицала на Хитлера да оформи своје ставове, ето где је корен два светска рата како је и написао један анонимни писац Клинтонових говора: – Два светска рата почела су на Балкану. Некада млађи историчари из Британије и Аустрије, поводом 80-годишњице избијања рата, преписују те оцене. „Србији је тај рат био потребан из унутрашњих разлога” зарад очувања режима, писали су. „Српски малигни национализам” узроковао је светско крвопролиће. Па и кад није било правих аргумената да се докаже некадашња аустроугарска пропаганда која је припремала изговор за агресију, прављене су конструкције у стилу – Пашић је знао да је Србија неспремна у том тренутку, али он је „подсвесно желео” да рат избије јер је само тако могла бити остварена идеја Велике Србије. Наше стручно искуство мора да занеми пред оваквом аргументацијом јер какав би то извор требало да се нађе па да се ово аргументује. Можда још непознате белешке Пашићевог психијатра?