Revolucija u industriji PC računara napravila je nezasito tržište za brže, jednostavnije i snažnije računarske komponente i periferijske uređaje. Ovo uvodno poglavlje bavi se ulaznim i izlaznim uređajima i zapanjujućom brzinom njihovog razvoja. Na kraju ovog poglavlja moći ćete da:

• klasifikujete periferijske uređaje kao ulazne, izlazne ili ulazno/izlazne (I/O);
• navedete razloge za korišćenje određenog izlaznog ili ulaznog uređaja;
• uporedite matrične štampače sa ostalim vrstama štampača;
• navedete tri vrste monitora koji se najčešće koriste;
• savladate nekoliko načina za unošenje podataka u računar;
• navedete i objasnite nekoliko uređaja koji uzimaju podatke iz računara.

Ulazni i izlazni uređaji, memorija i uređaji za čuvanje informacija nazivaju se periferijski, zato što se nalaze na periferiji, tj. izvan procesora računara. Ulazni uređaj omogućuje korisniku da u računar unese programe ili podatke i da zadaje komande ukratko, da saopšti računaru šta treba da radi. Izlazni uređaj omogućuje korisniku da primi rezultate obrade koju je računar izvršio, a drugim računarima da upotrebe rezultat obrade za dodatne poslove. Neki periferijski uređaji, kao što je faks/modem, mogu da budu i ulazni i izlazni, pošto i primaju i šalju podatke.

Postoji veliki broj uređaja za unošenje teksta, grafike, podataka, zvučnih i video zapisa i zadavanje komandi. Neki od ovih uređaja imaju više funkcija, ali je obično jedan uređaj namenjen unosu samo određene vrste podataka. Na slici 1.1 je prikazano nekoliko ulaznih uređaja.

Većina podataka koji se unose u računar nalaze se u obliku teksta. Za unošenje teksta u računar najčešće se koristi tastatura. Pomoću tastature korisnik unosi tekst tako što pritiska tastere sa slovima ili brojevima (slika 1.2).

Tastatura računara se umnogome razlikuje od pisaće mašine, jer sadrži posebne tastere kojih nema na pisaćoj mašini, recimo taster Caps Lock ili tastere sa strelicama koji se koriste za kretanje kroz dokument. Taster Caps Lock (koji je obično smešten levo od tastera sa slovom A) naziva se prekidački taster pritisnite ga jedanput i on je uključen, pritisnite ga drugi put i isključićete ga.

Taster Caps Lock je dodat na tastaturu kako bi se olakšao posao programerima koji programiraju na jezicima koji zahtevaju unos velikim slovima. Funkcijski tasteri mogu da se programiraju za izvršavanje komandi. Taster Esc (Escape) programiran je tako da u većini slučajeva prekida izvršavanje naredbe ili služi za napuštanje kritične situacije. Tasteri Ctrl (Control) i Alt, koji se nalaze u poslednjem redu tastera, sa leve i desne strane razmaknice, koriste se, u kombinaciji sa drugim tasterima, za zadavanje komandi. Funkcijski tasteri (F1, F2 i tako dalje) smešteni su u prvi red tastature.

Tastatura je dobar izbor za one koji unose mnogo teksta, ali za druge korisnike predstavlja prepreku. Da biste mogli da korisite tastaturu morate da čitate slova na tasterima, a morate da budete i hitrih prstiju. Drugi ulazni uređaji su osmišljeni da pojednostave korišćenje računara i eliminišu greške. Mnogi od tih uređaja spadaju u kategoriju pokazivačkih uređaja.

Pokazivački uređaji se proizvode u različitim oblicima, ali svi imaju jedan zajednički zadatak omogućavanje korisniku da kontroliše pomeranje pokazivača na ekranu. Umesto da unose komande, korisnici pokazivačem izaberu određenu oblast na ekranu, pritisnu taster i tako zadaju komandu. Neki pokazivački uređaji omogućavaju zadavanje komandi tako što korisnik prstom dodiruje oblasti na ekranu, dok drugi uređaji omogućuju unošenje crteža ili grafike tako što korisnik olovkom crta po specijalnoj tabli za crtanje.

Najpopularniji pokazivački uređaj je miš mali uređaj koji možete obuhvatiti rukom. Prvog miša, koji je prikazan na slici 1.3 napravio je Douglas Engelbart početkom šezdesetih godina. Pre nego što se potpuno posvetio razvoju miša, Engelbart je eksperimentisao sa pedalama i uređajima koji se kontrolišu kolenima.

Miš je obično povezan sa računarom pomoću kabla, mada postoje i bežični miševi, koji su sa računarom povezani putem infracrvenih zraka. Pomeranje miša po površini okreće kuglicu smeštenu sa njegove donje strane. Senzori registruju kretanje kuglice i računaru šalju podatke o pomeranju miša, a računar na osnovu tih podataka pomera pokazivač miša po ekranu.

Miševi, kao što je onaj prikazan na slici 1.4, lako se koriste, pa čak i deca mogu njima da rukuju. Pomeranjem miša, korisnik može da pokaže neki objekat na ekranu i da zatim pritisne taster, kako bi zadao komandu. Ako korisnik drži pritisnut taster, i pomera miša, izabrani objekat se pomera po ekranu, pa se lako može promeniti raspored objekata. Pomeranje je korisna osobina, pogotovo pri radu sa grafičkim objektima.

Nedavno su se na tržištu pojavili miševi specijalizovani za krstarenje Internetom. Miš GyroPoint kompanije Gyration, prikazan na slici 1.5, koristi žiroskope pa korisnik može da pomera pokazivač, pritiska taster i pomera sadržaj ekrana ne pomerajući miša po podlozi. Miš GyroPoint ima i dugačak kabl, što korisniku pruža dodatan komfor.

Neki korisnici, prevashodno oni koji koriste prenosive računare, smatraju da su miševi neprikladni, zato što zahtevaju površinu po kojoj će se pomerati. Ovakvim korisnicima je namenjen pokazivač sa kuglicom (engl. trackball), što je, zapravo, okrenut miš. Pokazivač sa kuglicom stoji na stolu, a korisnik palcem okreće kuglicu koja pomera pokazivač miša na ekranu. Pokazivači sa kuglicom su ugrađeni u neke tastature i prenosive računare, a postoje i modeli koji se mogu kupiti odvojeno, kao oni prikazani na slici 1.6.

Proizvođači prenosivih računara eksperimentišu sa još nekim pokazivačkim uređajima. Neki prenosivi računari imaju ugrađen pokazivački štapić (engl. trackpoint) između tastera G, B i H na tastaturi, koji liči na gumicu za brisanje. Pokazivački štapić pomerate kažiprstom, kao minijaturnu palicu, a tasteri su ugrađeni u kućište računara. Kod drugih modela prenosivih računara, vaš kažiprst zapravo predstavlja pokazivački uređaj. Da biste pomerili pokazivač miša, potrebno je da pomerate vrh kažiprsta po pločici koja je smeštena na kućište računara (engl. touch pad). Ako želite da pritisnete taster, dovoljno je da kažiprstom pritisnete pločicu. Za svaki od ovih pokazivačkih uređaja potrebno je malo vežbe, da bi se postigla puna preciznost pomeranja i pokazivanja.

Još jedan pokazivački uređaj koji upošljava vaš kažiprst jeste ekran osetljiv na dodir. Ovi uređaji se najčešće koriste na turističkim lokacijama, u robnim kućama, muzejima i aerodromima. Da bi prikazali informacije ili zadali komande, korisnici pritiskaju oblasti na ekranu. Primer primene ekrana osetljivog na dodir nalazi se u robnoj kući u centru Indijanapolisa. Pritiskanjem različitih "dugmadi" i ikona na ekranu, korisnik može da dobije informacije o kulturnim i drugim dešavanjima u gradu. Dodirivanje jednog dugmeta može da prikaže dodatnu dugmad, pomoću koje se izbor mogućih opcija ograničava u zavisnosti od interesovanja i godina korisnika, cene robe itd. Rezultati zadatih komandi i izabranih opcija prikazuju se na istom ekranu. Ekrani osetljivi na dodir se koriste u restoranima, kada konobar unosi porudžbinu u računar, a u nekim restoranima sa brzom hranom korisnik sam naručuje jela pritiskanjem opcija na ekranu osetljivom na dodir.

Palica za igranje (engl. joystick) najčešće se koristi u računarskim igrama. Napravljena po uzoru na palice iz aviona i helikoptera, palica za igru je palica koja se obuhvata rukom i učvršćena je za osnovu. Palica može da se pomera u svim pravcima, što je jako zgodno prilikom manevrisanja svemirskim brodom kroz neprijateljsku teritoriju, ili prilikom igranja košarke. Palice za igru imaju ugrađenu i programabilnu dugmad za upravljanje različitim akcijama, od pucanja, preko dobacivanja lopte do sakupljanja tajnih poruka u zavisnosti od igre. Dečak na slici 1.7 igra igru Tyrian pomoću Microsoftove palice za igru SideWinder 3D Pro.

Svetlosne olovke (engl. light pens) su uređaji koji izgledaju kao olovke. Kada olovkom dodirnete površinu ekrana, detektor koji se nalazi u njenom vrhu detektuje svetlost ekrana i na osnovu toga određuje položaj olovke. Svetlosna olovka može da se koristi za crtanje po ekranu, ili za zadavanje komandi i izbor opcija. Svetlosne olovke se često koriste u ličnim digitalnim pomoćnicima.

Grafičke table i digitajzere koriste dizajneri, arhitekte i umetnici za izradu slika i crteža. Potezi koje korisnik povuče po tabli za crtanje digitalizuju se i prikazuju na ekranu. Druga zanimanja zahtevaju specijalne ulazne uređaje. Na primer, inženjeri koriste specijalne uređaje za unošenje fizičkih dimenzija objekta u program za tehničko crtanje.

Svaki od ovih ulaznih uređaja olakšava unos podataka određenog tipa u računar, ali svi imaju manu odvajaju korisnikove ruke od tastature. Osobe koje brzo kucaju na tastaturi žale se da ih pokazivački uređaji usporavaju, i mnogi koriste komande sa tastature, ako su dostupne. Pokazivački uređaji ponekad mogu da izazovu bolove u mišićima, zato često menjajte položaj i razgibavajte ruke i zglobove, kako bi se mišići opustili i krvotok bolje funkcionisao.

Razvoj tehnologije je doveo do multimedijskih računara koji mogu da reprodukuju zvukove, kristalno jasne slike i video isečke. U skladu s tim, sve češće srećemo sve kvalitetnije uređaje za unos multimedijskog sadržaja u računar.

Primer uređaja za unos multimedijskog sadržaja je mali, jeftini mikrofon koji možete da koristite za unos i digitalizaciju vašeg glasa, ili nekog drugog zvuka. Ovako digitalizovan zvuk možete da dodate dokumentima ili multimedijskim prezentacijama, ili da ga preko Interneta pošaljete svojim prijateljima. Unos glasa postaje sve češći u medicini i pravu. Umesto da stenograf zapisuje beleške, kvalitetan mikrofon i program za prepoznavanje govora omogućuju da se izgovorene reči unose u računar u obliku teksta. Prepoznavanje govora se koristi i kao bezbednosna mera za ograničavanje pristupa poverljivim informacijama. Upoređivanjem glasa osobe sa snimljenim glasom iz memorije računara može se utvrditi da li je toj osobi dozvoljen pristup poverljivim informacijama. Programi za upravljanje računarom pomoću glasovnih komandi omogućavaju korisnicima da računaru izdaju komande glasom, koristeći posebne reči, recimo "otvori", "snimi", "odštampaj", "zatvori" i "izađi". Ova tehnika pomaže osobama koje ne mogu da koriste ruke iz zdravstvenih razloga i korisnicima čije su ruke zauzete upravljanjem nekim drugim uređajem. Prepoznavanje govora može da se koristi i za unos podataka, na primer, korisnici mogu da popune formular odgovarajući na postavljena pitanja.

	NAPOMENA
	Prepoznavanje govora se u Japanu često koristi umesto senzora za pokret na ulazima u zgrade. Kada priđete vratima recite: "Otvorite, molim" na engleskom ili japanskom i vrata će vam se otvoriti. Ako zaboravite da kažete "molim", vrata će ostati zatvorena pristojnost je važna i u visokoj tehnologiji.

Tehnologija prepoznavanja govora se vrlo često spominje kada se govori o budućem razvoju računara. Pošto ljudi mogu da govore mnogo brže nego što mogu da pišu, sasvim je izvesno da će tastature postati nepotrebne. Mikrofoni i ostali uređaji za unos glasa u računar, ne samo da su najprikladniji tip ulaznih uređaja, već i pružaju dodatni vid slobode. Običan telefonski poziv računaru biće dovoljan za preuzimanje informacija, poručivanje proizvoda, ili za izvođenje brojnih drugih operacija.

Iako je unos glasom uzbudljiv način unošenja informacija, ljudi ipak većinu informacija primaju čulom vida. Postoji veliki broj uređaja za unos grafike u računar na brz i lak način. Pomoću digitalnog fotoaparata možete da napravite fotografije i da ih odmah prebacite u računar. Digitalni fotoaparati ne koriste filmove, već fotografije skladište u SRAM memoriju aparata odakle se mogu preneti u računar. Te fotografije možete da dodate dokumentima ili da ih prikazujete na monitoru.

Postoje dve vrste uređaja za unos video zapisa: uređaji za unos statičnih slika i uređaji za unos pokretnih slika. Uređaji za unos statičnih slika (ili uređaji za hvatanje statičnih slika) se povezuju između video kamere, ili video rekordera, i računara. Ovi video uređaji pretvaraju video signal u sliku. Kartice za hvatanje statičnih slika, koje se dodaju u podnožja za proširivanje računara, sadrže priključke na koje se može priključiti video rekorder ili video kamera. Kartice za hvatanje statičnih slika podržavaju i pravi video pokretne slike pa mogu da digitalizuju sliku i zvuk, stvarajući video zapis koji može da se reprodukuje na računaru.

Većina podataka koje želimo da unesemo u računar već postoji u obliku papirnih dokumenata. Umesto da se sav taj tekst prekucava u računar, što ne samo da zahteva mnogo vremena nego i dovodi do grešaka, razvijeno je nekoliko ulaznih uređaja koji skeniraju (čitaju) papirni dokument i tako ga prebacuju u računar. Popularnost ovih uređaja skenera neprekidno raste među korisnicima.

Ako želite da skenirate celu stranu sa informacijama, dovoljno je da u stoni skener ubacite dokument, kao u uređaj za fotokopiranje. Ručni skeneri su zgodni kada treba da skenirate informacije koje nisu odštampane na listu papira, recimo inventarske kartice pričvršćene na opremu u kancelariji. Možete da se pomerate od stola do kancelarijskog ormara noseći samo ručni skener i prenosivi, ili ručni računar. Ručni skeneri se često koriste za skeniranje nalepnica u skladištima.

Skenirani objekti se čuvaju kao slike i njima se ne može upravljati bez specijalnog programa. Optičko prepoznavanje znakova (engl. optical character recognition, OCR) je postupak koji skeneru omogućava da prepoznaje tekst pisan specijalnim oblikom slova. Pomoću optičkog prepoznavanja znakova, skenirani tekst se može izmeniti, formatirati i sačuvati u obliku teksta, a ne slike. Iako program za optičko prepoznavanje ne može da prepozna sve znakove, on ipak prepozna većinu, a ostatak označi, kako bi korisnik mogao da ih proveri.

Druge dve vrste optičkog prepoznavanja teksta, optičko prepoznavanje oznaka (engl. optical mark recognition, OMR) i prepoznavanje znakova ispisanih magnetnim mastilom (engl. magnetic ink character recognition, MICR) koriste se u posebne svrhe. Optičko prepoznavanje oznaka se koristi za prepoznavanje oznaka na standardizovanim testovima koje ste bar jednom popunjavali. (Obrasci koji se koriste za ove testove se obično nazivaju "mehurasti", zato što korisnici popunjavaju kružiće.) Slični obrasci se koriste i za popunjavanje drugih upitnika i testova, recimo zdravstvenih kartona kod lekara ili potrošačkih anketa koje primate poštom.

Prepoznavanje znakova ispisanih magnetnim mastilom najčešće se koristi kod povratnih dokumenata (dokumenata koji se vraćaju pošiljaocu popunjeni dodatnim informacijama) kakvi su čekovi. Prilikom štampanja čekova, za štampanje broja čeka, broja banke, broja računa i iznosa čeka koristi se specijalno magnetsko mastilo. Prilikom obrade čekova, ovi podaci se, pomoću specijalnih MICR skenera unose u računar, što uveliko ubrzava i olakšava obradu čekova.

Stoni i ručni skeneri mogu da se upotrebe za skeniranje fotografija načinjenih običnim fotoaparatom. Neki proizvođači računara u kućište ugrađuju posebne skenere za fotografije. Da biste skenirali fotografiju, dovoljno je da je ubacite u otvor na kućištu računara, i za nekoliko minuta ćete moći da je dodate u kompanijski bilten ili prezentaciju.

Linijski kôd (engl. bar code) je tip optičkog koda koji podatke predstavlja vertikalnim linijama različitih debljina, a često se koristi u skladištima i poštama. U zavisnosti od korišćenog sistema i simbolike, linijski kôd može da predstavlja samo brojeve ili i brojeve i slova. Najraširenija simbolika linijskog koda je univerzalni kôd proizvoda (engl. universal product code, UPC), koji srećete na skoro svim proizvodima koji se prodaju u supermarketima. Univerzalni kôd sadrži identifikacioni broj proizvođača i proizvoda. Ovi brojevi se u računar unose pomoću čitača linijskog koda uređaja koji linije različite debljine pretvara u slova i brojeve. Čitači linijskog koda mogu da budu u obliku pištolja, olovke (slika 1.8) ili mogu biti ugrađeni u sto što često srećemo u prodavnicama. Kombinacija čitača linijskog koda i terminala, odnosno PC računara, naziva se prodajno mesto (engl. point of sale, POS).

Unošenje velike količine podataka u računar neće biti od velike koristi ako ne budete imali prilike da pomoću nekog izlaznog uređaja saznate rezultate njihove obrade. Najčešći izlazni uređaji su monitor i štampač. Monitori i grafičke kartice prikazuju tekst, grafiku i slike. Kvalitetnije grafičke kartice mogu na monitoru da prikažu i video isečke. Na štampačima možete da štampate tekst i grafiku od gotovih sličica do profesionalnih inženjerskih nacrta. Zvučnici koji sve više postaju standardan deo multimedijskih računara reprodukuju muziku, ljudski glas ili zvukove generisane pomoću računara.

Izlazni uređaj s kojim ćete se najpre sresti pri radu sa računarima jeste monitor. Monitor je sastavni deo svakog računara i neizbežan je pri komunikaciji korisnika sa računarom. Monitori mogu biti monohromatski koji prikazuju jednu boju na tamnoj ili svetloj pozadini, crnobeli koji prikazuju različite nijanse sive, i u boji. Kako cene monitora u boji sve više padaju, monohromatski i crnobeli monitori se sve više izbacuju iz upotrebe. Većina modernih monitora i grafičkih kartica može da prikaže najmanje 256 boja. Ali, pošto monohromatski i crnobeli monitori troše manje energije, koštaju manje i zahtevaju jednostavnije (tj. jeftinije) grafičke kartice, još uvek mogu biti od koristi u poslovnim primenama.

Veličina monitora se meri po dijagonali ekrana, baš kao i televizori. Danas su monitori dijagonale dužine 15 inča standardni na većini računara, ali kako raste interesovanje za računarsko generisanje videa i grafike, monitori dijagonala od 17, 19 i 21 inč postaju sve popularniji. Monitori obično imaju veću širinu od visine, ali postoje i veći modeli koji su "postavljeni postrance". To korisniku omogućava da na ekranu vidi ceo dokument, što je od velike pomoći prilikom pripreme za štampu.

Većina računarskih monitora liči na televizore, zato što se slika na monitoru i na televizoru prikazuje na isti način, pomoću katodne cevi. Katodna cev (engl. cathode ray tube, CRT) je vakuumska cev na čijem je jednom kraju ekran monitora, a na drugom konektori. Slika se prikazuje pomoću (nevidljivih) snopova elektrona koji se emituju iz vrata katodne cevi i gađaju fosforni premaz sa unutrašnje strane ekrana. Kada elektroni iz elektronskog snopa pogode fosfor određene boje (crveni, zeleni ili plavi), on emituje svetlost odgovarajuće boje. Korišćenjem tri sinhronizovana elektronska snopa za pobuđivanje fosfora određene boje, na ekranu se mogu prikazati skoro sve boje.

Između računarskih monitora i televizora postoje i značajne razlike. Pre svega, monitori imaju mnogo veću rezoluciju od televizora. Rezolucija zavisi od broja piksela pojedinačnih tačaka na ekranu koje mogu da prikažu jednu boju, dok od rezolucije zavise oštrina, jasnoća i kvalitet slike. Veća rezolucija ne samo da daje oštriju sliku, već i smanjuje zamor očiju koji se javlja nakon dužeg gledanja u monitor računara. U računarskoj industriji, rezolucija monitora se navodi kao ukupan broj piksela po širini i visini ekrana, tako da 15, 17, ili 21inčni monitori mogu da imaju rezoluciju od 1024 piksela po širini i 768 piksela po visini, odnosno 1024768. Kod skenera i štampača, umesto kao ukupan broj piksela koji su u istom trenutku mogu prikazati na ekranu, rezolucija se navodi kao broj piksela po inču.

Rezolucija nije jedina mera kvaliteta slike na monitoru tu je i boja. Na primer, slika prikazana u rezoluciji 1024768 u 256 boja je mnogo detaljnija od slike iste rezolucije prikazane u 16 boja, dok se ta slika u 16,7 miliona boja uopšte ne može razlikovati od fotografije.

Monitori sa katodnom cevi se od televizora razlikuju i po načinu iscrtavanja piksela na ekranu. Televizor elektronskim snopom osvetljava svaki drugi red piksela sve dok ne dođe do dna ekrana, zatim se vraća na vrh i osvetljava one redove koji nisu bili osvetljeni u prethodnom prolazu. Ovaj postupak se zove preplitanje (engl. interlacing) i izaziva treperenje slike na televizoru. Računarski monitori, koji rade bez preplitanja, u svakom prelazu osvetljavaju sve redove piksela, od vrha do dna ekrana i taj proces se ponavlja nekoliko desetina puta u sekundi. Broj prelaza elektronskog snopa po ekranu naziva se brzina osvežavanja (engl. refresh rate). Što je brzina osvežavanja veća, to je slika jasnija i stabilnija.

Monitori sa katodnom cevi i televizori emituju i nepoželjno zračenje, tzv. zračenje vrlo niske frekvencije (engl. extremely low frequency radiation). Kao i sa ostalim zračenjima, mora se utvrditi uticaj dugotrajne izloženosti zračenju vrlo niske frekvencije na zdravlje korisnika. Proizvođači sve češće proizvode monitore u skladu sa bezbednosnim standardima. Zanimljivo je da američki standardi FCC za monitore važe za najliberalnije, dok su švedski standardi MPR II najrestriktivniji. Da biste blokirali deo tog zračenja i zaštitili se, možete da kupite filtar i montirate ga na monitor. Smatra se da je sliku na monitoru bezbednije posmatrati sa veće udaljenosti i postaviti se direktno ispred, a ne sa strane, pošto se veći deo zračenja vrlo niske frekvencije emituje sa zadnje strane i bokova monitora. Ako u kancelariji sedite između nekoliko računara, neka monitori vaših saradnika budu udaljeni najmanje 120 centimetara.

Grafički adapter, ili grafička kartica, proizvodi sliku koja se prikazuje na ekranu. Ranije su sve grafičke kartice bile u obliku kartica za proširivanje, dok su danas jeftinije kartice ugrađene na matičnu ploču računara. Grafičku karticu ugrađenu na matičnu ploču možete da isključite i da umesto nje koristite kvalitetniju grafičku karticu koju ćete ugraditi u podnožje za proširenje. Ove kartice, koje zadovoljavaju standarde VESA (Video Electronics Standards Association), kontrolišu rezoluciju i broj boja koje se prikazuju na ekranu.

Danas se najčešće upotrebljavaju VGA (Video Graphics Array) i SVGA (Super Video Graphics Array) grafičke kartice. Standardno, VGA grafička kartica prikazuje sliku u rezoluciji 640480 i u 16 boja, dok SVGA kartice prikazuju slike iste ili veće rezolucije, u više boja, na primer, 640480 u 256 boja, 800600 u 16 boja ili 800600 u 16 miliona boja.

Osim monitora sa katodnom cevi, koriste se i druge vrste monitora, na primer, LCD ili gas-plazma monitori. Većina prenosivih računara koristi monitore sa tečnim kristalima (engl. liquid crystal display, LCD). Postoje dve vrste LCD monitora: monitori sa aktivnom matricom i monitori sa pasivnom, ili dvostruko skeniranom (engl. dual scan) matricom. Monitori sa aktivnom matricom za prikazivanje slike koriste više tranzistora, što daje kvalitetniju sliku, ali i povećava cenu ovih monitora.

Gas-plazma monitori se sastoje od tri staklene ploče između kojih se nalazi plazma. Kada se kroz tačku na monitoru propusti električna struja, plazma emituje energiju u vidu narandžaste svetlosti, baš kao što i fluorescentne cevi emituju belu svetlost. Gas-plazma monitori se najčešće upotrebljavaju kod prenosivih računara, jer su veoma tanki i ne zamaraju oči. Pošto im veličina nije ograničena, u gas-plazma tehnologiji mogu da se izrađuju veliki zidni monitori. Gas-plazma monitori troše mnogo energije i ne mogu da prikazuju mnogo boja, što su im glavni nedostaci.

Ako budete držali javnu prezentaciju, najverovatnije ćete za prikaz slajdova koristiti LCD projektor ili pano. LCD pano je izlazni uređaj računara koji se montira na standardni projektor za folije. Slika sa računara se prikazuje na panou, odakle je projektor prikazuje na platnu, tako da pomoću programa za izradu prezentacija i ovog uređaja možete publici prikazivati lepe prezentacije. LCD projektor radi kao LCD pano sa ugrađenim projektorom. Bilo koji od ova dva uređaja povezana sa računarom predstavlja moćnu alatku za prikazivanje prezentacija.

Tokom devedesetih godina tržište štampača se drastično promenilo. Do nedavno, kvalitetno crnobelo štampanje je bilo skupo, a štampanje u boji su mogli priuštiti samo najbogatiji korisnici. Danas, sve više i više kućnih korisnika računara nabavlja kvalitetne štampače u boji po povoljnim cenama. Otkako su računari postali hit, kvalitet štampača stalno raste, dok im cene padaju. Postoje dve vrste štampača za PC računare:

• udarni štampači matrični i slovni štampači i crtači;
• neudarni štampači laserski, mlazni, termički i štampači sa sublimacijom boje.

Udarni štampači, koji prave otisak udaranjem glave štampača o traku sa mastilom, bili su, do devedesetih godina, najpopularniji štampači za PC računare. Postoje tri vrste udarnih štampača: matrični i slovni štampači i crtači. Danas se udarni štampačima kakav je HP 5000, prikazan na slici 1.9, koriste za štampanje računa, porudžbenica i drugih izveštaja koji se pripremaju na mainframe računarima.

Matrični štampači formiraju sliku pomoću kolone od 9, 18 ili 24 iglice koje udaraju u traku sa mastilom kako bi na papiru ostavile otisak. Pošto se za pravljenje ostiska koriste iglice, pomoću ovih štampača mogu se lako štampati i tekst i grafika, ali je kvalitet otiska relativno loš. Pošto udarni štampači zapravo udaraju u papir, danas se najviše koriste za brzo štampanje dokumenata sa više listova (recimo, uplatnica za Infostan).

Slovni štampači, koji umnogome podsećaju na pisaće mašine, za štampanje koriste glavu sa izlivenim slovima. Ovi štampači ne mogu da štampaju grafiku, a oblici slova zavise od raspoloživosti izmenjivih glava sa izlivenim različitim oblicima slova. Slovni štampači daju kvalitetniji otisak od matričnih štampača, ali su i jedni i drugi previše spori i bučni da bi se koristili u firmama.

Veliki arhitektonski i inženjerski crteži mogu da se štampaju na ploterima. Ploter je, zapravo, štampač koji za crtanje koristi izmenjive olovke ispunjene mastilom. Ploteri sa valjkom imaju olovku koja se pomera samo po horizontalnoj osi, dok se papir pomoću dva valjka pomera po vertikalnoj osi. Elektrostatički ploteri umesto olovaka koriste redove elektroda i specijalni, naelektrisani papir ili foliju. Ravni ploteri podsećaju na Etch-O-Sketch mašine sa olovkama fiksiranim na poluge, kako bi mogle da se pomeraju po horizontalnoj i vertikalnoj osi. Veliki ravni ploteri, recimo oni koji se koriste u automobilskoj industriji, mogu da iscrtaju automobil u prirodnoj veličini.

Neudarni štampači su svojim kvalitetnim otiskom, brzinom, tihim radom i mogućnošću štampanja grafike brzo preuzeli primat na tržištu štampača. Laserski štampači daju najkvalitetniji otisak i zbog toga se najviše koriste u firmama. Laserski štampači prave otiske kao i mašine za fotokopiranje usmeravanjem laserskog zraka na valjak. Time se čestice na površini valjka naelektrišu, a dok se valjak okreće, on na sebe privlači takođe naelektrisani prah toner. Toner se preko istog valjka prenosi na papir, gde daje otisak teksta ili grafike. Laserski štampači obično mogu da odštampaju od šest do deset strana u minuti, dok specijalni laserski štampači mogu da odštampaju i preko 500 strana u minuti.

Rezolucija štampača se meri u tačkama po inču (dpi). Vrlo kvalitetni laserski štampači mogu da odštampaju do 1200 tačaka po inču. Većina može da štampa u rezoluciji od 300 dpi, dok štampači sa rezolucijom od 600 dpi postaju sve jeftiniji i tako sve popularniji. Laserski štampači u boji, kao što je HP Color LaserJet 5, prikazan na slici 1.10, i dalje su skupi. Da bi se dobio kvalitetan otisak u boji, papir mora da prođe kroz štampač jednom za svaku osnovnu boju, a to zahteva vrlo precizan mehanizam kako bi list papira bio što tačnije poravnat pri svakom prolazu.

Na sreću, štampanje u boji se ne mora obavljati isključivo na skupim laserskim štampačima. Druga vrsta neudarnih štampača su mlazni štampači, koji su prikladni za kućnu upotrebu. Otisak im je sasvim dobrog kvaliteta, a mnogi od njih mogu odštampati slike koje su po kvalitetu bliske fotografijama.

Mlazni štampači, kakav je HP DeskJet 660C, prikazan na slici 1.11, daju otisak prskanjem papira tankim mlazom mastila koje može biti crno, ili kombinacija crnog, žutog, crvenog i plavog mastila. Kao i kod laserskih štampača, brzina mlaznih štampača se meri brojem odštampanih strana u minuti. Brzina mlaznih štampača u boji može da se meri i minutama potrebnim za štampanje jedne strane u boji (mpp), jer su celi brojevi prikladniji od razlomaka.

Kod mlaznih štampača, korisnik može da bira između grubog, normalnog i kvalitetnog otiska, što direktno utiče na brzinu štampanja što je veći kvalitet, otisak se sporije štampa.

Termički štampači koriste toplotu za štampanje slike na specijalno obrađenom papiru. Prvi termički štampači koristili su sjajni papir, a kvalitet otiska je bio loš. Noviji modeli termičkih štampača koriste tehnologiju termičkog prenosa kroz vosak (engl. thermal wax transfer) koja daje mnogo bolji otisak. Mastilo se ubrizga u vosak kojim je premazana traka, zatim se vosak sa mastilom greje i rastapa na papiru u rezoluciji 66 dpi. Štampači sa sublimacijom boje koriste istu tehnologiju kao i termički štampači sa voskom, osim što glačaju tačke mastila, što ublažuje prelaze i omogućuje štampanje slika fotografskog kvaliteta. Štampači sa tehnologijom termičkog prenosa kroz vosak i štampači sa sublimacijom boja su mnogo brži od laserskih štampača u boji, a daju i kvalitetniji otisak po nižoj ceni. Ovi štampači se obično koriste u izdavaštvu, za štampanje časopisa u punom koloru.

Glas, muzika i drugi zvukovi generisani u računaru pojačavaju se i emituju u zvučnicima, ili se preko konektora prosleđuju u slušalice ili uređaje za snimanje. Mnogi PC-ji sadrže mali, jeftini zvučnik koji se može naći u najjeftinijim budilnicima sa radiom. Multimedijski računari se obično isporučuju sa zvučnicima srednjeg kvaliteta, ali i tu kvalitet može biti različit, kao i kod kućnih muzičkih stubova. Da biste dobili istinski kvalitetan zvuk, razmotrite nabavku posebne zvučne kartice i zvučnika renomiranih proizvođača, kakvi su Altec Lansing, Yamaha ili Sony.

Neki uređaji su praktično dva uređaja u jednom: ulazni i izlazni. Ovakvi periferijski uređaji nazivaju se ulazno-izlazni uređaji (I/O uređaji).

Video kamere i kamkorderi sa ulaznim priključcima, video rikorderi i čitači video diskova koriste se za prenos slika na računar i za snimanje slike sa računara na medij. Slika može da se prenosi u obliku statičnih ili pokretnih slika. Ako računaru dodate karticu za obradu video signala, moći ćete na video traku da snimate postupke pri radu sa računarom, i da video zapisima koje ste napravili kamerom dodajete tekst ili ih uređujete na neki drugi način. Programi za animaciju, u kombinaciji sa odgovarajućim hardverom, omogućavaju korisniku da napravi sopstvene filmove i da ih snimi na traku.

Najveća prepreka širokoj popularnosti videa je veličina datoteka sa video materijalom. Crtani film Priča o igračkama kompanije Disney, prvi crtani film potpuno napravljen na računaru, jeste dobar primer veličine datoteka sa video zapisom. Film se sastoji od 114 000 slika od kojih svaka zauzima 300 megabajta, što ukupno daje 34,2 terabajta informacija.

	NAPOMENA
	Evo ilustracije koja će vam pomoći da bolje shvatite koliko prostora zauzima film Priča o igračkama. U maju 1996. godine SAD su imale 265 022 000 stanovnika. Kada bi svaki stanovnik SAD napisao biografiju na 63 strane, sve one bi zauzele 34,2 terabajta.

NAPOMENA

Prva pesma koju je reprodukovao računar je pesma "Daisy", otpevana u Bellovim laboratorijama 1957. godine. Ova pesma je kasnije iskorišćena u filmu 2001: Odiseja u svemiru, u sekvenci u kojoj astronaut David Bowman isključuje memoriju superračunara HAL. Kako su pojedini delovi memorije isključivani, HAL je gubio svoje sposobnosti, dok na kraju nije otpevao nekoliko taktova pesme i ućutao.

NAPOMENA

Zvuči neverovatno, ali telefaks je stariji od telefona. Prvi patenti telefaks mašina datiraju iz 1843. godine. Naravno da ti uređaji nisu mogli da koriste telefonske linije, tehnologija je bila malo drugačija, ali je princip ostao isti. Prvi novinski izveštaj je poslat telefaksom 1914. godine u Francuskoj, a 1924. godine telefaksi postaju sasvim uobičajeni u novinskim kućama.

Lični računar koji nije povezan sa telefonskom utičnicom je jadno, usamljeno biće.

Stewart Brand, osnivač kompanije Whole Earth Catalog

NAPOMENA

Vizija "informacionog autoputa" podrazumeva izgradnju složene digitalne mreže za prenos podataka koja bi modeme istisnula iz upotrebe.

Pošto video zapisi zahtevaju mnogo prostora za skladištenje, kompanije su počele ozbiljno da se bave tehnikama komprimovanja, kojima se iz datoteka sa video zapisom izbacuju nepotrebne informacije, što daje manje datoteke. Kako se tehnike komprimovanja budu poboljšavale, bićemo svedoci sve veće upotrebe videa u računarskim programima.

Na računar mogu da se priključe i specijalno napravljene klavijature, duvački, gudački i udarački muzički instrumenti. Svi oni komuniciraju sa računarom preko standardnog MIDI interfejsa (Musical Instrument Design Interface). Ako imate odgovarajući program, računar može na ekranu da prikazuje note dok vi svirate na instrumentu koji je povezan sa računarom. Na računaru možete da komponujete muziku i da je preko MIDI priključka prebacite u muzički uređaj.

Muzičari su otkrili i druge primene kompjuterizovanih muzičkih instrumenata. Pošto je MIDI univerzalni standard, zvuci uneti u računare preko jednog MIDI instrumenta mogu da se reprodukuju sa zvukom nekog drugog instrumenta, tako da se računar pretvara u sofisticirani sintetizator. Standard MIDI omogućava kompozitorima simultano reprodukovanje zvuka preko najviše 16 kanala. Kvalitetne zvučne kartice imaju toliko kanala da mogu da reprodukuju čitav orkestar. Pošto je MIDI kôd vrlo kompaktan, on zauzima malo mesta na disku u poređenju sa kvalitetnim digitalnim zvukom. Iznenađujuće je i da MIDI zvukovi uopšte ne zvuče kao da su generisani pomoću računara. Oni verno reprodukuju karakteristike instrumenta i zato se koriste u muzičkoj industriji za poboljšavanje originalnih snimaka.

Značajan deo pošiljki klasične pošte (pisma i paketi), koju sada svi nazivaju "puževom poštom" (engl. snail mail), zamenjen je elektronskom poštom. Svi ovi oblici komunikacije mogući su zahvaljujući uređaju koji se zove modem. Modem omogućava povezivanje i komunikaciju između dva računara preko standardne telefonske instalacije.

Telefonske linije prenose podatke u analognom obliku, kao signale koji putuju kao talas, recimo zvuk, dok računari rade isključivo sa digitalnim signalima. Analogni uređaji mogu da rade sa različitim signalima u određenom opsegu frekvencija, dok digitalni računari mogu da rade samo sa jedinicama i nulama. Da bi digitalna datoteka sa računara mogla da se prenese preko analogne telefonske linije, najpre mora da bude pretvorena u analogne signale, tj. modulisana. Kada se digitalni signal moduliše, nule i jedinice se zamenjuju tonovima niske i visoke frekvencije. Računar koji prima ove analogne signale mora da uradi obrnuti proces, da ih pretvori u digitalne signale, odnosno da ih demoduliše. Reč modem potiče od kombinacije reči modulator i demodulator. Na slici 1.12 je prikazano nekoliko modema.

Tehnologija telefaksa ili faksimila bavi se prenosom slika preko telefonske linije pretvaranjem teksta, znakova i grafike u mrežu malih tačaka. Faks-modemi su višenamenski uređaji koji kombinuju ove dve tehnologije i mogu da šalju dokumente drugim računarima ili telefaks uređajima. Odnedavno se na tržištu mogu naći proizvodi koji obuhvataju funkcije telefaksa, skenera i mašine za fotokopiranje.

Unutrašnji modemi i faks-modemi proizvode se u obliku kartica, a spoljašnji modemi se povezuju na serijski priključak računara. Telefonska linija se povezuje direktno sa modemom, a signalne lampice na spoljašnjem modemu prikazuju trenutno stanje modema.

PCMCIA kartica predstavlja priključak za prenosive računare, veličine je kreditne kartice i zasnovana je na standardu udruženja PC Memory Card International Association. Prenosivi računari sadrže utičnice za PCMCIA kartice koje mogu da budu različite namene, recimo zvučne kartice, kartice za proširivanje memorije, mrežne kartice i faks-modemi.

Najvažnije svojstvo faks-modema je brzina prenosa podataka. Prvi modemi su podatke prenosili brzinom od 300 bita u sekundi (bps). Koristeći jedinicu brzine signala baud, ovi modemi su deklarisani kao modemi od 300 bauda. Važno je primetiti da, pošto je moguće preneti više od jednog bita u sekundi, baud ne odgovara uvek broju prenetih bita u sekundi. Najnoviji modemi prenose podatke menjajući nekoliko svojstava analognog signala. Na primer, modem od 28,8 kb/s može da prima oko 115 000 (115 k) bita u sekundi. Da biste imali prihvatljiv pristup Internetu, modem mora da prenosi najmanje 14 400 bps, ili 14,4 kb/s. Modemi od 33 600 b/s (33,6 kb/s), ili brži, smanjuju vreme čekanja i pouzdanije prenose podatke.

Neki od najvažnijih izuma u industriji personalnih računara pojavili su se baš na polju izlaznih i ulaznih uređaja. Iako je tastatura još uvek najzastupljeniji ulazni uređaj, postoji i veliki broj pokazivačkih uređaja, kao što su miševi, pokazivači sa kuglicom, pokazivački štapići, palice za igru, svetlosne olovke i grafičke table. Druga vrsta ulaznih uređaja su digitalni fotoaparati, skeneri, čitači linijskog koda i ostali uređaji za očitavanje podataka. Najčešći izlazni uređaji su monitor i štampač.

Svim monitorima je neophodan izlaz iz grafičke kartice. Monitori su slični televizorima, ali koriste drugu tehnologiju za prikaz slike. Kvalitet monitora se meri brojem horizontalnih i vertikalnih piksela, odnosno rezolucijom. Kvalitet prikazane slike zavisi i od broja boja koje mogu da se prikažu na ekranu.

Postoje dve glavne vrste štampača udarni i neudarni. Popularnost mlaznih štampača neprekidno raste zbog njihove niske cene, kvalitetnog otiska i mogućnosti štampanja u boji.

Modemi i faks-modemi su ulazno-izlazni uređaji, pošto mogu da šalju i primaju podatke preko analognih telefonskih linija. Modemi pretvaraju digitalne signale iz računara u analogne signale koji mogu da se prenose preko telefonskih linija. Računar koji prima podatke vrši suprotno pretvaranje, iz analognog u digitalni oblik.

U narednom poglavlju Mark Minasi daje koristan vodič za preventivno održavanje računara jednostavne stvari koje možete da uradite da biste računar održali u dobrom stanju i zaštitili ga od fizičkih oštećenja izazvanih prašinom, statičkim elektricitetom ili poplavom.

Slika 1.8: Čitač linijskog koda u obliku olovke.

Slika 1.2: Tastatura računara.

Slika 1.3: Douglas Engelbart prikazuje prvog miša, koji je bio napravljen od drveta.

Slika 1.4: Miš.

Slika 1.5: Miš GyroPoint omogućava krstarenje Internetom bez potrebe da se miš pomera po podlozi.

Slika 1.7: Microsoftova palica za igru SideWinder 3D Pro.

Slika 1.6: Logitechovi pokazivači sa kuglicom.

Slika 1.9: Visokokvalitetni štampači velikog kapaciteta, iz porodice štampača HP 5000, mogu da odštampaju 100-210 strana u minuti na kontinualnom papiru.

Slika 1.10: Niska cena štampanja i najsavremenije tehnologije ugrađene u štampač HP Color LaserJet 5, čine ga idealnim mrežnim štampačem.

Slika 1.11: Štampač HP DeskJet 660C je osmišljen da bi se što lakše i brže koristio. Patrone sa crnim mastilom i mastilom u boji nalaze se jedna pored druge, tako da je na jednom listu papira moguće štampati i u boji i crno-belo, bez potrebe da se one menjaju.

Slika 1.12: Unutrašnji, spoljašnji i PCMCIA faks-modemi.