Рај песника

За разлику од свих других земаља на свету, Америка нема своју престоницу културе ако је у питању књижевност. Њујорк је град на који је упућен човек кога занима ликовна уметност или позориште, али већина писаца и песника живи и другде. Чак ни издаваштво није толико централизовано као некада. Књижевни часописи – а увек се може набројати око 800 оних што су у датом тренутку активни – објављују се у свакој од савезних држава. Зато, да би се стекла права слика о америчкој поезији, мора се прочитати страховито много тих часописа. То сам и учинио 1992, кад сам приредио годишњу антологију НАЈБОЉЕ АМЕРИЧКО ПЕСНИШТВО. Упустио сам се у то претпостављајући да ћу бити бескрајно разочараван, али пошто сам ишчитао стотине књижевних часописа, великих и малих, током те једне године, открио сам довољан број добрих песама, изразито вредних читања. То је управо оно због чега се дивим Драгославу Андрићу и његовој чудесној, новој антологији. Читао је нашироко, изабрао и превео низ америчких песника у опсегу који је одиста репрезентативан.

Емерсон је први изјавио да је Америка наша права тема. Оно што је имао у виду није била некаква јенкијевска представа о патриотском стихотворству, него сама земља, обрађена или још у стању дивљине, која се пружа између два океана. Наши Праоци Ходочасници су се упутили у Америку да нађу Нови Рајски Врт, те и данас букти расправа међу политичарима и обичним светом око тога да ли су га нашли или нису. Можда само песници могу са поуздањем рећи да су нашли свој рај. Огромна количина поезије што се и даље пише у земљи у којој, како се претпоставља, доминирају само материјалне вредности – зачуђујућа је и беспримерна.

Антологија Драгослава Андрића показује да је нешто од тога стваралаштва највишег литерарног квалитета. Наравно, без његове изванредне способности као преводиоца, опсег и квалитет америчке поезије не би био доступан српском читаоцу.

Чарлс Симић