Аутор: Петар Пијановић
Страна: 440
► Остали детаљи

Бројне творевине људскога духа памте древна времена, човека и догађаје из прошлости. Трагове откривају места сећања, предмети и писма који су служили људима, једнако као и места и ствари које памте. То су неписани и писани споменици. Одгонетање културе старог света и прастарих рукотворина сликовито означава оживљавање давних епоха и „буђење“ мртвих. Да тога нема, не би било ни доказа о свему што се дешавало у прохујалим временима. Без тога не би било ни свести о ономе шта је и какав је смисао свега што је било и шта је данас. То исто важи и за праисторију, тј. за доба када није било писма. Једнако вреди и за историју која, уз све друго, писмом сведочи шта се у прошлости дешавало. Праисторија је знатно дуже трајала: тај веома дуги период „обухвата доба од првих примитивних заједница ловаца и скупљача у далеком палеолиту до уметничког стваралаштва у оквиру сложених, надплеменских заједница, на прагу оснивања држава у освит писане историје“ Основни циљ праисторијског човека био је да прибави храну потребну за опстанак, али и да се одбрани од разних претњи и свакидашњих опасности. Отуда су духовне потребе и стваралаштво, које се у почетку везивало за украшавање предмета практичне намене, били у другом плану.
Поводом наслеђене културне баштине разумно је размишљати о свему што је створено на Балканском полуострву и када Словена, па ни Срба још није било на овим просторима. У вези с географским положајем Балкана треба имати у виду и став Јована Цвијића (1865−1927). За њега су северне границе полуострва „Дунав и Сава, чије су долине усечене уз јужни обод панонског басена“. Овоме додаје податак да део „северне границе, Сава, и Дунав до Ђердапа, није згодан са антропогеографског гледишта, јер сече једну хомогену етничку групу“ која насељава простор и са друге обале тих река. Зато Цвијић у расправи о психичким типовима на јужнословенском простору, уз динарски, централни и источнобалкански разматра и панонски психички тип. Из истих разлога, када се помињу културни процеси древнога доба на Балкану мисли се на процесе са подручја која ће населити Јужни Словени. Ужи географски оквир јесу кроз дуго време етнички недовољно издиференцирани простори на којима су живели и Срби. Најпосле, или пре свега, реч је о Србији, као и земљама ван Србије у којима је током историје живео српски народ. Места „памте“ догађаје и остављају онима који их насељавају понешто од свега што је пре тога настало. Тај живи и непрекинути низ сведочанство је дугога трајања културе на неком подручју без обзира на то ко је ту културу стварао и коме је она изворно припадала… (одломак из увода)