Аутор: Владимир Меденица
Страна: 80
► Остали детаљи

Као што икона није слика, а црквено појање није обична песма (музика), тако ни библијско казивање није просто једна прича или приповетка. И икона, и црквено појање, и библијско казивање делови су уз­вишене, надуметничке целине која се зове литургија. Сушто онострано, неуклоњиво и стамено, вечно је при­сутно у њима, за разлику од дела људских руку, ма како она, дата у форми уметности, изгледала „ве­чна“. Ипак, у својим највишим манифестацијама, умет­ност је пропињање ка оностраности, уздах и вапај упу­ћен не­бу из ове „долине суза“, она је и дословно онај хлеб на­­сушни који човек ствара и једе у зноју лица свог. Зато се на таква искања, какво је ства­ра­лаш­тво Достојевског, спу­шта Дух Свети, да кроз ми­лост своју подржи љу­дске напоре. И у томе се – ма како то зву­ча­ло пара­доксално – крије један од разлога због чега дело До­стојевског многима не одаје утисак ви­со­ке уме­тно­сти, поготово не онима чији је укус „шко­ло­ван“ на делима „секуларне“ уметности и на убеђењу у не­какву ау­тоно­ми­ју уметности. Јер дело Достојевског је већ пре­д­укус надуметности, нечега што уместо „про­­лазне ве­чно­сти“ људских ру­ко­тво­ри­на, садржи у себи, у сво­м кра­ј­ње узбуђеном, го­тово нервозном ис­ка­њу Цар­ства Бо­жијег, управо оно сми­ре­но при­суство Суште оностраности.”