АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
УВЕРТИРА КРВАВЕ ДРАМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
Проглас анексије оставио је дубок траг на босанскохерцеговачку омладину, која се почиње боље организовати „носећи у својим одушевљеним грудима речи славног Бјернсона, које је упутио Србима за време анексионе кризе: Без крви нема слободе, она се не добија, већ се узима“. Омладинци на студијима у Бечу поручују да „ако Аустрија хоће да нас прогута ми ћемо јој прогристи стомак“.
Водећи енглески листови детаљно су извештавали о новонасталој кризи, најчешће осуђујући анексију и подржавајући држање Србије. Иако је почетак XX века донио интензивну економску и културну сарадњу Француске и Србије, званични Париз није желeо дубље политичко уплитање у анексиону кризу.
Половином марта 1909. године анексиона криза досегла је врхунац. Под притиском Русије и ратном претњом из Беча, Србија је била принуђена да 31. марта 1909. године објави понижавајућу изјаву којом „признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини, и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци, какву силе буду донеле у погледу чл. 25 Берлинског уговора“. Попуштање српске владе примљено је у бечким десничарским и милитаристичким круговима, посебно код генерaла Хецендорфа, као тежак ударац и велико разочарање. Окончањем анексионе кризе, у руској јавности преовладао је осјећај огорчења и националног понижења, иако се веровало у скори неизбежни обрачун словенства и германства.