Аутор: Дејвид Бредшоу
Страна: 449
► Остали детаљи

Књига настоји да, као важну и кључну алтернативу, пружи увид у мисао грчких Отаца. Усмеравајући пажњу на средишње питање Божије природе и односа између Божијег бића и деловања, аутор прати историјски траг појма "енергија" и других, за њега везаних појмова, од њиховог зачетка код Аристотела, преко неоплатониста многобожаца, до мислилаца попут Августина, Боетија и Аквинског на Западу и Дионисија Ареопагита, Максима Исповедника и Григорија Паламе на Истоку.

Дејвид Бредшоу, аутор књиге која је пред нама, ванредни је професор на одељењу философије Кентаки универзитета. Објавио је низ радова у престижним међународним часописима.

Књига Дејвида Бредшоуа је високо референтна студија на коју се с правом позивају многи еминентни стручњаци. То није случајно, пошто студија која је пред нама представља драгоцену историјску, појмовну и проблематску реконструкцију развоја кључних Аристотелових идеја од времена антике до Томе Аквинског и Св. Григорија Паламе.

Тешко је преценити значај Аристотелове мисли за развој античке и хришћанске философије.Било да су његови увиди прихватани, модификовани или негирани, неоспоран је његов утицај, како на плану успостављања и развоја философске и теолошке терминологије, тако и на плану широких концепата метафизике и етике.

Пошто да би и сасвим површно праћење развоја Аристотелових идеја у тако дугом периоду захтевало писање читавог низа студија, аутор се определио да црвена нит његовог истраживања буде везана за појам енергије. Како сам аутор примећује, ради се о грчком изразу који се преводи на различите начине – као „деловање“, „оствареност“, „делотворност“ или „енергија“, у зависности од аутора и контекста.

Сам аутор истиче да му је намера била да, супротно тенденцијама које одавно преовлађују у западним научним круговима, пажњу посвети и Оцима Истока, чију мисао сматра важном алтернативом западним концепцијама односа Божије природе и Божијег бића и деловања. Аутор преиспитује древну и широко прихваћену тврдњу да је склад између Атине и Јерусалима – односно философије и теологије – немогућ. Овакво схватање се темељи на бродолому који се догодио превасходно у западном средњевековном дискурсу, и представља искључиво западни феномен. Поставља се питање да ли су таквом развоју допринели аутентични разлози или је реч о некој врсти неспоразума и заблуде која може и треба да буде превладана? Ова питања се преиспитују у контексту раздвајања света на јелински Исток и латински Запад, а Бредшоу одговор тражи у креативном приступу Источних Отаца философији, где исход није био не приближан ономе што се догодило на Западу.

Анализирајући преко појма енергија развој аристотеловске мисли у делима коментатора Нуменија и Александра Афродизијског, преко Филона, неоплатонске рецепције, све до ареопагитског корпуса, Св. Максима Исповедника и на концу Св. Григорија Паламе и Томе Аквинског, аутор пружа целосни и синтетички преглед аристотеловских утицаја у току веома дугог временског периода.

Иако потанко анализира предање Истока, наглашава да „чак и говор о философским аспектима ове традиције носи ризик опасног извитоперења. На истоку никада није постојала подела између философије и теологије или теологије и мистике, као што је то случај на Западу, делимично због тога што таква подела претпоставља концепт природног разума, који је плод западне традиције“.

У закључку студије, Бредшоу наглашава да је боље разумевање источних Отаца на Западу почело тек у скорије време, пионирским радовима Жана Данијелуа, Балтазара, Лоског и Мајендорфа, на које се и он ослања. Кључно питање разилажења Истока и Запада представља концепт „синергије“ који је за Исток „најузвишенији облик општења са божанским и не представља умни чин, већ учествовање у животу и деловању“. С друге стране, овај појам на Западу имао је веома мали значај. Већина дела у којима је присутан нису ни преведена на латински, а сам латински језик није имао одговарајући термин којим би овај појам означио. Уместо тога, на Западу су широко прихваћене Августинове тезе о Божијој једноставности, познатљивости по суштини, да је богопознање могуће само кроз створене посреднике или умним сагледавањем. Овакво поимање је на Западу створило утисак одељености Бога и творевине, што је водило рађању идеје о одређеној самодовољности створених бића, што је имало далекосежне негативне последице и на философском и на теолошком и на плану црквених пракси, што може бити превазиђено једино креативним сусретом хришћанске мисли Истока и Запада.

На послетку ваља похвалити труд преводиоца Ирине Радосављевић, која је успешно изашла на крај са овим терминолошки и значењски захтевним радом. Такође, треба поменути и да је књига опремљена библиографијом и индексом кључних појмова.

С. Петровић

Извор: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1096/tekst/svet-knjige/