„Пјесникиња Лара Дорин, понирући у чудесне линије још чудеснијег сликара Цветка Лаиновића, изазов је нашла у бијелој боји, у њеној невиности и „неисписаности“, у њеној вишеслојности, видљивој само посебно сензибилизованом унутрашњем оку и погледу који се разлистава и раслојава као тематски уједначена њена збирка пјесама Бела фаза. Из њених стихова, мада то нигдје није јасно речено, може се наслутити да бијела боја, за разлику од осталих, које су често рањиве, ништа не губи од своје аутохтоности док у себе прима друге обојене снопове свјетлости, већ, напротив, добија на својој самосвојности, баш као што и пјесма, гранањем асоцијативности, постаје све више своја што дубље урања у осјећања читаоца: Тамо где ме неће или хоће бити/ Тамо где ме неће или хоће волети/ Ја бих да пронесем своју реч (Убиће ме бела фаза).“ Ранко Павловић
„Бела фаза“, која се нашла у наслову треће књиге поезије Ларе Дорин, могла би бити искушавајуће упориште за ријечи писане бијелим мастилом на бијелој подлози. То би могао бити заумни рукопис, рекло би се, више посвећен наслућивању него читању. Кључни читалац, на основу овако одабраног значења, морао би бити сами аутор. Држећи се тог „полазног“ читаоца критичар би морао бити психолог који у бићу пјесме мора пронаћи биће читаоца и биће аутора. Као што овдје читамо, „бијела фаза“ би могла бити непропустљиво трагалачко вријеме, стални лавиринт који се обнавља у суочавању са стваралачким чином. Отуда је ово фаза која води невидљиву битку како би у том „обрачуну“ непримијетно пришла и опхрвала тајну исказа и остварења. Она то чини заумном вјештином, по сили талента и паралелне пјесме која се неочекивано појављује као још јача, још прецизнија. Илија Лакушић