Суочавањем са изразито раскошном, колористичком симболиком суптилног израза меланхоличне лепоте у залеђу интимних песничких немира, остиховљено је златоруно ткање хијероглифа истанчане лирске осетљивости чија вилинска чедност одзвања милозвучјем чулних сензација у екстази свеколике пролазности. Блаженим искораком из свирепе игре живота, оспокојен опирањем неизбежним знаковима опадања, одани поета брижно дограђује присну перспективу амбијенталне лирике кроз претакање и претапање дискурзивних облика згушњавања величанствене поетске фразе, премештајући интимну феноменологију њеног тежишта од стишаја унутарњих ка бираној лепоти вањских хоризоната, као својеврстан духовни дневник сентенциозних рефлексија у осами дубоко опредељене судбине, следом чије се упитности зачиње и сагледава путоказ онога што, иако неишчезло, ипак уснива под навиљцима таме.
Онамо где се простори мере сумрацима и свитањима а време дужинама сенки, утишана, фина каденца уздизања Душе постаје благодарје питомог добра у трептају емоције незатајене сензибилитетом јасног и увереног, једино чистог и непорочног; постаје спасиони крик Љубави преостале да за Вечност утисне свој жиг. – Јелена Делибашић