Београдске мини приче Данка Стојића делују као да почињу од краја. Испричане из перспективе сећања протагонисте, као удари неке друге стварности, ове приче кратким потезима сликају карактере, именоване и одређене, који се веома лако могу пресликати на мноштво, творећи општију слику у којој се карактери сабирају. Увиди и закључци на крају неких прича, често делују суморно, али само због тога што су огољени од сувишног ласкања и оптимистичних младалачких амбиција. Ипак, ово не значи да се у причама не примећује лепота живљења и умовања; актери се брину за уметност и носе лепоту речи и сцене, али и улица, асфалта, и женских имена која се памте макар су, као Златица Хујдур, биле само петнаестоминутни бљесак.