Аутор: Јован Дучић
Страна: 328
► Остали детаљи

У овом делу Јована Дучића је сабрано искуство човечанства, искристалисана рефлексија писца, формиран поглед на свет, живот и човека.

Врховно начело Дучићеве поезије јесте наћи најсавршенији изражај. Он је заиста надмашио све што је до њега стварно у нашој лирици, толико је он јак у изразу, - отмен, дискретан, духовит и љубак.

Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом.

“Сви људи имају исте мане, али немају исте врлине; у томе је и сва разлика између великих и малих људи. Људе треба судити само по њиховим врлинама, а не по њиховим манама; међутим, по врлинама нас оцењују само наши пријатељи, а наши непријатељи нас оцењују само по нашим манама. Стварно, сваки човек је био готов да буде разбојник по својим инстинктима, али сваки човек није био по инстинктима готов да буде добар: зато што за доброту треба више мудрости него инстинкта, и што у природи не постоји злоћа и доброта него само борба за живот између јачих и слабијих”.