Бог и човек
Из књиге
.. Пре отприлике 10 година вратио сам се из Индије. У Лондону су ме замолили да говорим о глади на једном прилично великом скупу. Говорио сам о свему што сам видео и што ме је дубоко повредило, са свом страшћу и жестином за коју сам способан. Неко време људи су седели и слушали а када смо изашли напоље стајао сам код западних врата и руковао се са њима, пришла ми је једна госпођа и рекла:"Хвала вам за ово забавно вече". Тако веома често изгледа наше залагање. Уочили смо потребу, постали свесни трагедије а онда се из безбедности нашег живота обратимо Богу, и кажемо "Боже, зар ниси то приметио? Шта ћеш да урадиш у вези са тим? А ово, а оно?Зар заборављаш дужности према човечанству?". То није залагање. Залагање је латинска реч и значи предузети корак којимсе стављаш у средиште сукоба, и у лику Христовом, у личности Христовој видимо да залагање значи предузети одређен и коначан корак - једном и заувек Он постаје човек, не за кратко време.
Он не постаје адвокат одбране, непристрасни посредник који ће да потражи услове споразума између сукобљених страна. Он заузима став у потпуној, коначној солидарности између Човека и Бога, у обраћању Богу Он је човек и стоји осуђен, у обраћању људима Она је Бог и стоји одбачен. Мора да умре. И Његова солидарност не упућује се једноставно неколицини одабраних, пријатних људи који Га признају и верују у Њега. Не, Његова солидарност упућује се свима. Он није Бог доброг насупрот лошег, верника против неверника, уверења, боје народа или друштвене групе. Открили смо, као руске избеглице у првим данима емиграције, када смо се изгубили, када нам није преостало ниједно упориште, када смо били нежељени, одбачени, презрени, беспомоћни, бескрајно рањиви, открили смо да смо такође изгубили Бога великих катедрала, Бога дивно уређених обреда. Где смо се нашли? Када смо се погледали, открили смо да смо изгубили веру у себе, а веома често и самопоштовање. И тада смо открили нашег Бога на нов начин.Открили смо да се у Христу Бог показаоисто толико рањив, беспомоћан, презрен, побеђен и поражен, потлачен, одбачен, и открили смо да имамо Бога који нас се не стиди јер је себе учинио једнаким са оним што смо били ми у својој беди, у својој немаштини, и такође смо открили да немамо никакав разлог да се стидимо Бога који уме да воли толико да је спремно постао један од нас, и тиме показао да Његова вера у нас непољуљана и да је Његово поштовање људског достојанства цело и нетакнуто. Ово је Бог који стоји у средини историје. Он је тај који стоји на критичкој тачки у олуји и позива нас да станемо тамо где Он стоји, да се укључимо, да се предамо, животу и смрти у срцу олује, а ипак да не прихватимо ову привидност духа у олуји уместо Њега, нити да му се обратимо: "Ако не можеш ништа више, барем буди уз нас у болу и очају". Он жели да нешто предузмемо, да будемо у свету у тачки коју сам назвао "срце олује", али не од света, јер смо ослобођени неизвесности, страха, Петрове усмерености на себе, у тренутку када је цело море било смрт и опасност за остале ученике, за све околне чамце и када је Бог стајао тамо као кључ склада, али то није био склад који је он очекивао.
Желео бих да вам дам један пример шта значи учинити дело залагања, и стајати тамо где нам је место. То је прича о жени, о којој не знамо ништа осим имена. Звала се Наталија. Причу су ми испричали људи који су у њој учествовали. Грађански рат је 1919. године беснео попут олује над Русијом, градови су падали час у руке једне, час друге војске, једну жену са двоје мале деце ухватили су у граду који је пао у руке Црвене армије, а њен муж је био официр Беле армије. Да би спасила животе своје деце и свој живот, сакрила се у малу колибу у предграђу. Хтела је да сачека док не прођу први напади, а затим да покуша да побегне. Другог дана увече неко је закуцао на врата. Отворила је са страхом и нашла се пред једном младом женом њених година, која јој је рекла:"Сместа мораш да бежиш, јер је неко открио да си овде и одао те, вечерас ће те стрељати". Показујући своју децу, која су ту стајала, питала је:"Како да то изведемо, одмах ће нас препознати, а деца не могу пуно да пешаче". Млада жена, коај је до тог тренутка била само сусетка, неко ко станује преко пута, постала је велика колико и оно што се назива ближњим у Јеванђељу.Израсла је у пуну величину Божјег Јеванђеља, благе вести о људском достојанству и милосрђу, и рекла је:"Неће те тражити, остаћу овде уместо тебе." А мајка је одговорила:"Али, убиће те." Жена је одговорила:"Да, али ја немам децу, ти мораш да идеш". И мајка је отишла.
Није лако, рекао бих готово да је светогрђе покушај да се замисли шта се дешавало у срцу и уму ове жене током часова који су претходили њеној смрти. Али да се вратимо на Јеванђеље, да видимо шта се догодило са онима који су прототип, архетип ове велике и свете жене.
Пре готово 2000 година један младић њених година очекивао је смрт. Звао се Исус. Био је у врту, обавијен тамом долазеће ноћи. Није било разлога за његову смрт, био је млад, здрав и ништа није скривио. Чекао је да умре несебично за друге. Чекао је у тами ноћи , а смрт је долазила да убије сам вечни живот. Три пута је прилазио својим ученицима у нади, да ће чути неку реч која ће да му окрепи срце, да би имао друштво - не да би се ослободио, не да би се спасао али да осети људско присуство, страхопоштовање, саосећање и љубав.Ученици су спавали. Нико му није помогао. Наталија није имала коме да се обрати те ноћи., у све гушћој тами и хладноћи која је продирала са свих страна, са крова, из зидова, није било никога коме би се могла обратити. Била је сама, чекала је долазак смрти намењене другој жени, смрти која ће њу снаћи и која ће да буде њена судбина.Могла је да оде. Оног тренутка кад би прешла праг те куће, била би опет Наталија, а не мајка. Пре 2000 година, исте такве хладне ноћи када је Христос издајом пао у руке својих убица, најјачег, најсмелијег од Његових ученика три пута су изазивали, два пута малом служавком у дворишту, једанпут групом људи који су ту стајали, нису га питали "Да ли си ти Исус?" већ су му рекли "И ти си био са Њим!" и 3 пута је рекао "Нисам" те изашао из дворишта. Куда? У сигурност. Осврнуо се, његов и Христов поглед су се сусрели, сетио се и заплакао.
Колико пута је помислила, "Има ли неке наде да ће барем моја жртва да буде корисна?". Опет, пре 2000 година, један човек, Јован Крститељ, чекао је смрт, и пре него што је умро када је схватио да је његова смрт неизбежна, послао је своја два ученика Христу да га упитају:" Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?". То значи, "Ако си Он, онда мој аскетски живот, моја усамљеност, моје проповедање, моје чамљење у тамници и смрт, сва трагедија и тегоба мог живота имају смисла. Али ако ниси, онда су ме издали и мој Бог и човек, моје сопствено надахнућеи слабост Живог Бога. Да ли си ти ОН?" Христос је дао одговор пророка:" Идите и кажите му шта сте видели: слепи виде, хроми ходају и сиромашни објављују добре вести - вести о Богу - вести о човеку". Понизност једног и величину другог.
Наталија се вероватно запитала исто то: да ли она узалуд умире?Није било одговора, само су пролазили сати, хладноћа раног јутра је стигла, а са њом и смрт. Врата су насилно отворили и нису се чак потрудили ни да је изведу напоље. Убили су је на лицу места.
Ово је одговор који хришћанин може дати о трагедији историје. Место на којем морамо стајати. Наталија је стајала где Христос стоји сада уздигнут на Небо израњаваних руку и слабинама жигосаних ексерима и копљем. Стоји у самом срцу људске историје, људске патње, људске смрти, људске тегобе и трагедије. Али Он тамо стоји као стена. Стоји тамо чврст, пошто је све издржао, сваку људску патњу и умну и телесну и каже хришћанима:"То је место на којем мораш да стојиш, а не у земљи снова једне вере која ти пружа илузију да си већ на Небу а ниси био ни на земљи. Не, већ у средишту људског срадања и трагедије, али непољуљане вере, са извесношћу да је Онај кога је Јов очекивао стигао" И ако ту стојимо, можемо поднети све што је обећао. Сећате се одломка:"Да ли сте спремни и способни да попијете чашу коју ћу ја испити, да претрпите све што ћу ја поднети?" "Да", рекла су два ученика његова. Ово мора да буде твој одговор и када трагедија дође морамо да одговоримо опет као што је рекао Исаија:"Кога да пошаљем?" - упита Господ. "Ево мене, пошаљи мене."
Као овцу међу вукове, као Сина Божијег међу људе.
Матеј, глава 14
24. А лађа бјеше насред мора у невољи од валова, јер бијаше противан вјетар.
25. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору.
26. И видјевши га ученици по мору гдје иде, поплашише се говорећи: то је утвара; и од страха повикаше.
Јов 9:8, Псал. 73:19, Иса. 43:16
27. А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се; ја сам, не плашите се.
28. А Петар одговарајући рече: Господе! ако си ти, реци ми да дођем к теби по води.
29. А он рече: ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу.
30. Но видјећи вјетар велики уплаши се, и почевши се топити, повика говорећи: Господе, помагај!
31. И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: маловјерни! зашто се посумња?
1 Кор. 6:13
32. И кад уђоше у лађу, преста вјетар.
Псал. 107:29, Мар. 4:41, Јован 6:18
33. А који бијаху у лађи приступише и поклонише му се говорећи: ваистину ти си син Божиј.
.. Пре отприлике 10 година вратио сам се из Индије. У Лондону су ме замолили да говорим о глади на једном прилично великом скупу. Говорио сам о свему што сам видео и што ме је дубоко повредило, са свом страшћу и жестином за коју сам способан. Неко време људи су седели и слушали а када смо изашли напоље стајао сам код западних врата и руковао се са њима, пришла ми је једна госпођа и рекла:"Хвала вам за ово забавно вече". Тако веома често изгледа наше залагање. Уочили смо потребу, постали свесни трагедије а онда се из безбедности нашег живота обратимо Богу, и кажемо "Боже, зар ниси то приметио? Шта ћеш да урадиш у вези са тим? А ово, а оно?Зар заборављаш дужности према човечанству?". То није залагање. Залагање је латинска реч и значи предузети корак којимсе стављаш у средиште сукоба, и у лику Христовом, у личности Христовој видимо да залагање значи предузети одређен и коначан корак - једном и заувек Он постаје човек, не за кратко време.
Он не постаје адвокат одбране, непристрасни посредник који ће да потражи услове споразума између сукобљених страна. Он заузима став у потпуној, коначној солидарности између Човека и Бога, у обраћању Богу Он је човек и стоји осуђен, у обраћању људима Она је Бог и стоји одбачен. Мора да умре. И Његова солидарност не упућује се једноставно неколицини одабраних, пријатних људи који Га признају и верују у Њега. Не, Његова солидарност упућује се свима. Он није Бог доброг насупрот лошег, верника против неверника, уверења, боје народа или друштвене групе. Открили смо, као руске избеглице у првим данима емиграције, када смо се изгубили, када нам није преостало ниједно упориште, када смо били нежељени, одбачени, презрени, беспомоћни, бескрајно рањиви, открили смо да смо такође изгубили Бога великих катедрала, Бога дивно уређених обреда. Где смо се нашли? Када смо се погледали, открили смо да смо изгубили веру у себе, а веома често и самопоштовање. И тада смо открили нашег Бога на нов начин.Открили смо да се у Христу Бог показаоисто толико рањив, беспомоћан, презрен, побеђен и поражен, потлачен, одбачен, и открили смо да имамо Бога који нас се не стиди јер је себе учинио једнаким са оним што смо били ми у својој беди, у својој немаштини, и такође смо открили да немамо никакав разлог да се стидимо Бога који уме да воли толико да је спремно постао један од нас, и тиме показао да Његова вера у нас непољуљана и да је Његово поштовање људског достојанства цело и нетакнуто. Ово је Бог који стоји у средини историје. Он је тај који стоји на критичкој тачки у олуји и позива нас да станемо тамо где Он стоји, да се укључимо, да се предамо, животу и смрти у срцу олује, а ипак да не прихватимо ову привидност духа у олуји уместо Њега, нити да му се обратимо: "Ако не можеш ништа више, барем буди уз нас у болу и очају". Он жели да нешто предузмемо, да будемо у свету у тачки коју сам назвао "срце олује", али не од света, јер смо ослобођени неизвесности, страха, Петрове усмерености на себе, у тренутку када је цело море било смрт и опасност за остале ученике, за све околне чамце и када је Бог стајао тамо као кључ склада, али то није био склад који је он очекивао.
Желео бих да вам дам један пример шта значи учинити дело залагања, и стајати тамо где нам је место. То је прича о жени, о којој не знамо ништа осим имена. Звала се Наталија. Причу су ми испричали људи који су у њој учествовали. Грађански рат је 1919. године беснео попут олује над Русијом, градови су падали час у руке једне, час друге војске, једну жену са двоје мале деце ухватили су у граду који је пао у руке Црвене армије, а њен муж је био официр Беле армије. Да би спасила животе своје деце и свој живот, сакрила се у малу колибу у предграђу. Хтела је да сачека док не прођу први напади, а затим да покуша да побегне. Другог дана увече неко је закуцао на врата. Отворила је са страхом и нашла се пред једном младом женом њених година, која јој је рекла:"Сместа мораш да бежиш, јер је неко открио да си овде и одао те, вечерас ће те стрељати". Показујући своју децу, која су ту стајала, питала је:"Како да то изведемо, одмах ће нас препознати, а деца не могу пуно да пешаче". Млада жена, коај је до тог тренутка била само сусетка, неко ко станује преко пута, постала је велика колико и оно што се назива ближњим у Јеванђељу.Израсла је у пуну величину Божјег Јеванђеља, благе вести о људском достојанству и милосрђу, и рекла је:"Неће те тражити, остаћу овде уместо тебе." А мајка је одговорила:"Али, убиће те." Жена је одговорила:"Да, али ја немам децу, ти мораш да идеш". И мајка је отишла.
Није лако, рекао бих готово да је светогрђе покушај да се замисли шта се дешавало у срцу и уму ове жене током часова који су претходили њеној смрти. Али да се вратимо на Јеванђеље, да видимо шта се догодило са онима који су прототип, архетип ове велике и свете жене.
Пре готово 2000 година један младић њених година очекивао је смрт. Звао се Исус. Био је у врту, обавијен тамом долазеће ноћи. Није било разлога за његову смрт, био је млад, здрав и ништа није скривио. Чекао је да умре несебично за друге. Чекао је у тами ноћи , а смрт је долазила да убије сам вечни живот. Три пута је прилазио својим ученицима у нади, да ће чути неку реч која ће да му окрепи срце, да би имао друштво - не да би се ослободио, не да би се спасао али да осети људско присуство, страхопоштовање, саосећање и љубав.Ученици су спавали. Нико му није помогао. Наталија није имала коме да се обрати те ноћи., у све гушћој тами и хладноћи која је продирала са свих страна, са крова, из зидова, није било никога коме би се могла обратити. Била је сама, чекала је долазак смрти намењене другој жени, смрти која ће њу снаћи и која ће да буде њена судбина.Могла је да оде. Оног тренутка кад би прешла праг те куће, била би опет Наталија, а не мајка. Пре 2000 година, исте такве хладне ноћи када је Христос издајом пао у руке својих убица, најјачег, најсмелијег од Његових ученика три пута су изазивали, два пута малом служавком у дворишту, једанпут групом људи који су ту стајали, нису га питали "Да ли си ти Исус?" већ су му рекли "И ти си био са Њим!" и 3 пута је рекао "Нисам" те изашао из дворишта. Куда? У сигурност. Осврнуо се, његов и Христов поглед су се сусрели, сетио се и заплакао.
Колико пута је помислила, "Има ли неке наде да ће барем моја жртва да буде корисна?". Опет, пре 2000 година, један човек, Јован Крститељ, чекао је смрт, и пре него што је умро када је схватио да је његова смрт неизбежна, послао је своја два ученика Христу да га упитају:" Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?". То значи, "Ако си Он, онда мој аскетски живот, моја усамљеност, моје проповедање, моје чамљење у тамници и смрт, сва трагедија и тегоба мог живота имају смисла. Али ако ниси, онда су ме издали и мој Бог и човек, моје сопствено надахнућеи слабост Живог Бога. Да ли си ти ОН?" Христос је дао одговор пророка:" Идите и кажите му шта сте видели: слепи виде, хроми ходају и сиромашни објављују добре вести - вести о Богу - вести о човеку". Понизност једног и величину другог.
Наталија се вероватно запитала исто то: да ли она узалуд умире?Није било одговора, само су пролазили сати, хладноћа раног јутра је стигла, а са њом и смрт. Врата су насилно отворили и нису се чак потрудили ни да је изведу напоље. Убили су је на лицу места.
Ово је одговор који хришћанин може дати о трагедији историје. Место на којем морамо стајати. Наталија је стајала где Христос стоји сада уздигнут на Небо израњаваних руку и слабинама жигосаних ексерима и копљем. Стоји у самом срцу људске историје, људске патње, људске смрти, људске тегобе и трагедије. Али Он тамо стоји као стена. Стоји тамо чврст, пошто је све издржао, сваку људску патњу и умну и телесну и каже хришћанима:"То је место на којем мораш да стојиш, а не у земљи снова једне вере која ти пружа илузију да си већ на Небу а ниси био ни на земљи. Не, већ у средишту људског срадања и трагедије, али непољуљане вере, са извесношћу да је Онај кога је Јов очекивао стигао" И ако ту стојимо, можемо поднети све што је обећао. Сећате се одломка:"Да ли сте спремни и способни да попијете чашу коју ћу ја испити, да претрпите све што ћу ја поднети?" "Да", рекла су два ученика његова. Ово мора да буде твој одговор и када трагедија дође морамо да одговоримо опет као што је рекао Исаија:"Кога да пошаљем?" - упита Господ. "Ево мене, пошаљи мене."
Као овцу међу вукове, као Сина Божијег међу људе.
Матеј, глава 14
24. А лађа бјеше насред мора у невољи од валова, јер бијаше противан вјетар.
25. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору.
26. И видјевши га ученици по мору гдје иде, поплашише се говорећи: то је утвара; и од страха повикаше.
Јов 9:8, Псал. 73:19, Иса. 43:16
27. А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се; ја сам, не плашите се.
28. А Петар одговарајући рече: Господе! ако си ти, реци ми да дођем к теби по води.
29. А он рече: ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу.
30. Но видјећи вјетар велики уплаши се, и почевши се топити, повика говорећи: Господе, помагај!
31. И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: маловјерни! зашто се посумња?
1 Кор. 6:13
32. И кад уђоше у лађу, преста вјетар.
Псал. 107:29, Мар. 4:41, Јован 6:18
33. А који бијаху у лађи приступише и поклонише му се говорећи: ваистину ти си син Божиј.
Детаљни подаци о књизи
Наслов: Бог и човек
Издавач: Atos
Страна: 164 (cb)
Povez: meki
Писмо: ћирилица
Формат: 13 x 19 cm
ИСБН:
| RASPRODATO
U pripremi je obnovljeno izdanje |
|
Ako želite da vam javimo kada bude u prodaji:
Prijavite se ovde da biste mogli da rezervišete. |
|
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (