Аутор: јеромонах Серафим (Роуз)
Страна: -
► Остали детаљи

Увод

Отац Серафим Роуз је само годину дана пре свог упокојења, маја 1981. године, био позван да одржи предавање на Калифорнијском Универзитету у Санта Крузу. Његову публику су сачињавали студенти са предмета компаративне религије, под називом „Светске религије у САД“.

Санта Круз је био средиште свеопштег духовног трагања које је достигло врхунац крајем 1960-их и почетком седамдесетих година. Остаци овог покрета су се наставили и током осамдесетих година. Млади људи који су дошли да чују беседу оца Серафима су, дакле, странствовали различитим духовним путевима. Разни гуруи, популарни у то време у Санта Крузу, обећавали су просвећење или заслепљивали људе чудима: Рајнеш, Муктананда, Шри Ћинмој, и бројни други, постигавши привремену славу. Многи трагатељи на универзитету су, заобилазећи духовну дисциплину којој су учили гуруи, тражили непосредно религиозно искуство кроз халуциногене наркотике. Други су пак, незадовољни духовним сиромаштвом културе Запада, трагали за вишом стварношћу у тибетанском и зен будизму или у англиканском облику америчко-индијанског шаманизма. Најзад, било је и оних који су желели да траже истину у свом хришћанском наслеђу. Будући давно одцепљено од пуноће древног предања, западно хришћанство се тиме одвојило од свести о духовним, метафизичким начелима на којима је утемељено. Они који су се потрудили да извуку што је могуће више из савременог западног хришћанства, беху склони да се осећају, на неки начин, подређено пред за народ приступачним религиозним традицијама Истока, чији су учитељи такорећи држали метафизику у малом прсту.

Пред овај ковитлац духовних струјања, отац Серафим је изашао са намером да каже нешто другачије, што многима из публике до тада не беше доступно. Он је представљао хришћанство, предање које још увек (готово нехотично) врши утицај на целокупну западну културу. Ипак то не беше безбојно, површно америчко хришћанство које су многи трагатељи оставили иза себе у даљој потрази. Опитан, он је црпео из пуног откривења Христове истине, преношене преко богопросвећених учитеља током протеклих двадесет векова. Знао је да је хришћанству „приписано лоше име“ на Западу. Па ипак, колико би искрених тражитеља њега узљубило, само када би знали шта оно заправо представља?

Налик на студенте којима се обраћао, и отац Серафим некада беше млади Американац занесен трагањем за истином. Одбацивши протестантску веру из младости, предузео је марљиво изучавање источњачке мудрости и научио језик древне Кине како би могао да преводи религиозне списе. Но душа, као што је касније појмио, природно тражи личног Бога: и тако је одведен, готово сам против себе, натраг до свеобухватне Христове истине. Ипак, његово обраћење се можда никада не би догодило да није открио источну Православну цркву, која није била непозната у западном друштву. Схватио је да је ова Црква ваистину историјска Црква Коју је основао Христос и Његови Апостоли, једина очувавши непрекидност и чистоту учења древних хришћана. Ипак, није га историјско сведочанство најпре покренуло да узљуби православну веру, јер и друге религије тврде да су верне својим историјским коренима; била је то пре чињеница да је једино православно хришћанство утолило његову жеђ за истином: довело га је у живу везу са благодаћу Божијом, дало му темељну дисциплину по којој је могао да узраста духом, и истовремено му пружило метафизичка начела на основу којих је његов продоран ум могао да појми васељену као разумљиву целину.

Отац Серафим се потпуно предао овом трагању за истином; пронашавши је, посветио се са неумањеном преданошћу служењу истини. Заједно са истомисленим братом у Христу, основали су мисионарско братство, књижару и часопис (Православна реч) у Сан Франциску. Након неколико година, у жељи да напусти метеж овога света и потражи Бога у тихој осами, братство се преселило у планине северне Калифорније, где је наставило своје мисионарење путем штампане речи. Провео је наредних тринаест година, преостало време свог кратког живота, у пустињи као монах; и управо у ово време он узраста у готово нечувен феномен нашег времена. Погружењем у круг црквених богослужења и свевремених светоотачких списа, у њему се исковала унутрашња промена. Марљивим изучавањем патристичких текстова са намером да их искористи за своје духовно узрастање, могао је да размишља, осећа и верује као што су то чинили древни Оци, све док није и сам постао један од њих: Свети Отац последњих времена, у савременом свету један од ретких преносилаца непромењене хришћанске мудрости.

Тог реномеа је био човек који је седео пред групом студената у универзитету Санта Круз. Продорних очију, дуге браде, црноризац, својим изгледом беше упадљив као гуруи, којима су млади људи притицали. Но, он није намеравао да их освоји својим спољашњим изгледом: знао је да се нешто дубље мора десити у овим студентима еда би и они дошли до пуноће истине.

Премда веома свестан да је модерни човек постао духовно неосетљив, отац Серафим је знао да је због тога људима често било потребно натприродно „чудо“ неко чулно но наизглед духовно искуство не би ли се пробудили да дају било какав одговор. Баш због тога су многи млади тражитељи ишли за „свецима“ или религиозним групама, на основу чуда која су чинили или „резултата“ које су обећавали; зато су и халуциногени наркотици, окултне радње и такозвана „харизматска“ искуства постали толико популарни. Отац Серафим је желео да каже студентима да је ова жудња за виђењем нечег што је „духовно“ нечег у свету несвакидашњег – погрешан разлог да се предузме духовна потрага. Уколико је човек искрен, тражиће једино пуноћу истине (као што је отац Серафим и сам учинио). Он неће престати да трага тек дошавши до присуства делимичне истине, која мами обмањивим осећајем задовољства.

Истина је да је отац Серафим био сведок многих чудеса током свога живота. Један од његових учитеља, Свети архиепископ Јован Максимовић, је чудодејствовао подобно првим апостолима. Отац Серафим је беседио студентима о неким од ових чудеса, но учинивши то само да би их привео ка дубљем размишљању. Његов крајњи циљ је, разуме се, био да пробуди у људима оно што су они истински желели: живог Христа. Препознао је да се упркос духовној отупелости савременог човека са Запада, основни ток његовог духовног пробуђења не разликује од оног из прошлих времена. Духовно буђење у човеку се дешава када нешто додирне његово срце, када срце почиње да „гори“ у додиру са богооткривеном истином. Но пре него што се ово деси, често човек мора да осети да му ова истина недостаје, и да заправо искуси патњу, проистеклу из његове жеље. Људи у добростојећем западном свету, заокупљени телесним удобностима и надражајима, у својој савести неретко потискују ово осећање духовне патње. Са друге стране, у земљама у којима су људи лишени слободе и удобности, човекова духовна глад постаје неодложна и очајничка. Стога, отац Серафим је разумео да људи у слободном свету могу да извуку важну поуку о религиозном буђењу у вери од житеља иза Гвоздене завесе. Али да ли ови први, живећи у ономе што би се могло назвати „рај будала“ могу пренети стварни и суштински опит другопоменутих у облик који тек треба да разумеју? Томе се надао отац Серафим знајући да се без познања Голготе и Крста, никада не може доћи до истинског познања Христа, Оваплоћенога Бога.

Једна од намера оца Серафима је да својом беседом студентима укаже да духовни живот није тек неки „ужитак“ већ радије, нешто подобно бојишту на коме се страдањем душа чисти. За многе од студената ово беше нови појам; јер, која би од религиозних личности модерног доба, у жељи да стекне популарност, позвала људе на пут непрестаног страдања и борбе? Но тим путем је Сам Христос ишао и позвао људе да пођу за Њим. А отац Серафим је, указујући на овај тесан пут током свога предавања, покренуо неке од својих слушалаца да узму свој крст и пођу за њим.

Нажалост, судећи по питањима која су била постављана након предавања, већина студената наизглед „није схватила суштину“. Он је говорио о основној стварности хришћанског живота, шта значи обраћење у срцу и бити преображен Христом. Он је назвао трагање за Истином „питањем живота и смрти“. Насупрот овом насушном питању, многа од постављених питања су наизглед покренута само пустом радозналошћу. Ставили су га у незгодан положај питањима: о томе шта је мислио о разним хришћанским телима, о томе где је мислио да Свети Дух обитава а где не, о „милион и једној разлици“ између православља и римокатолицизма, итд. као да су његови питатељи пре желели да категоришу његове речи уместо да допусте да их надахну. Надахњујуће је да, чак и када је био приморан да одговори на ова питања, он је наставио да говори истински у љубави током целог предавања, да би привукао људски ум ка бољем духовном разумевању.

Јеромонах Дамаскин

БОГ СЕ ОТКРИВА ЉУДСКОМ СРЦУ

1. ТРАГАЊЕ

Зашто неко истражује религију? Постоје многи случајни разлози, но само је један прави уколико је особа заиста озбиљна: укратко – да би дошла у додир са стварношћу, да би пронашла дубљу стварност него што је посведневна стварност која се хитро мења, трули, не оставља ништа за собом и људској души не нуди трајну радост. Свака искрена религија се труди да оствари додир са том стварношћу. Данас бих желео да кажем неколико речи о томе како православно хришћанство настоји да учини следеће: да отвори духовну стварност пред религиозним тражитељем.

Тражење стварности је опасан задатак. Вероватно сте чули приче како су у наше време млади људи трагајући „прегорели“ покушавајући да пронађу стварност и умру млади или пак, развуку ово туробно битисање, користећи се само делићем способности сопственог ума и душе. Сећам се свог пријатеља пре 25 година, из времена када сам и сам трагао, када је Алдос Хаксли управо открио тобожњу „духовну“ вредност ЛСД-а и навео многе да пођу за њим. Овај млади човек, типични религиозни тражитељ који би похађао наставу предмета попут овог, једном ми је рекао: „Без обзира на то што би могао да кажеш о опасности коришћења дроге као што је ова, мораш признати да је било шта боље од духовно мртве америчке свакодневице“. Нисам се сложио, јер сам чак и тада могао да уочим да се духовни живот шири у два правца: може узвисити човека изнад овог пропадљивог живота, али га такође може уништити и дословно довести до духовне као и телесне смрти. Отишавши својим путем, пре него што је напунио 30 година постао је пропали старац, уништеног ума, напустивши свако трагање за стварношћу.