Аутор: Епископ Јован (Пурић)
Страна: 269
► Остали детаљи

Књига епископа Јована (Пурић) о односу богослужења и васпитања у делу Светог Јована Златоуста поново нас враћа кључној теми православног богословља - литургијском погледу на Бога, човека и свет. Епископ Јован Пурић Од најранијих дана својих, Црква сведочи да је Васкрсли Христос, победом над смрћу и адом, присутан у причасном Путиру, и да је то једини „лек бесмртности" (Св. Игњатије Богоносац) за човека и твар. Али, исто тако, Црква указује и на немогућност да се Путиру приступи без одговарајуће припреме. Причешће је Дар, али и Захтев: и то је основа православног васпитања кроз богослужење. Литургију служи сам Христос; по Светом Златоусту, свештеник позајмљује Христу свој језик и приноси Му своју руку. Ова христоцентричност литургијског постојања Цркве спасавала је православне народе, чак и у доба најжешћег ропства под Турцима, од заборава своје вере и сопствене душе.

Сам чин Свете Тајне Крштења, којом се човек уводи у Цркву, сведочи о задатку који му је постављен: да се, благодаћу Духа Светога, обожи. Пре крштења, по Св. Николи Кавасили, човек обитава у тами свог биолошког постојања - од Крштења, он задобија могућност да се оствари као уд Тела Христовог. Почињући да постоји на нови начин, он осећа силу Божјег помиловања (1. Петр. 2,10). Зато је, по Златоусту, крштење свагда и космички догађај, јер се излива из благодати Христовог крштења на Јордану. Ко се крсти, у Христа се одева: анђели му се радују као новом саподвижнику у борби за спасење.

Грех је терет који нас мори и оставља лишене радости. Зато је позив за улазак у Цркву, у ствари позив да на Христа пребацимо своје бреме (Мт. 11,28).

Велико достојанство хришћанског имена од човека захтева живот у складу са законом Божјим: беседећи катихуменима, Златоуст их упозорава да не смеју ићи код врачара и гатара, ни у позоришта, ни на коњске трке, јер тиме поричу своје достојанство.

Крштењем човек од роба греху, постаје син слободе у Христу - али, ако буде спреман да се ка томе доживотно подвизава. Катихеза је вежбалиште и припрема да се, после крштења, уђе у борбу. Крајња пројава преизобилне благодати предате човеку Св. Тајном Крштења јесте мучеништво за Христа. Дух Свети очишћује мученике њиховом сопственом крвљу. И крштење и мучеништво, по епископу Јовану (стр. 39), сведоче кроз личност хришћанина, „да смрт није последња извесност људског постојања".

Живот после Крштења је живот слободе, али и одговорности (то су, у хришћанству, нераздвојне категорије). Ова света Тајна није ни пагански ни јудејски обред очишћења: она реално даје могућност да човек очисти своју савест, а не само тело.

Зато су се катихумени поучавали истинама вере: да би се спремили за борбу која им предстоји. У поглављу „Литургија и васпитање", епископ Јован указује на то да је Литургија сабрање оних који су се одазвали на позив Божји, и који „саслужују" Прволитургу Христу. „Етос лигургијске саборности" (стр. 46) захтева од хришћанина да буде на служби Божјој, а не тамо где влада кнез овога света, ђаво. Зато је Златоуст тако много грмео против оних који уместо да дођу у цркву, иду на коњске трке. Ко се причешћује Светим Тајнама, не може се одушевљено дружити с онима који се не причешћују, који су лишени благодати - Јудејцима и незнабошцима. У супротном, постаће слични њима. Пут хришћанина је пут очишћења, просветљења и обожења: Црква је болница којој притичемо тражећи лека. У савременој теологији, сматра владика Јован (стр. 50-51), често долази до погрешног раздвајања „евхаристијског" од „терапевтског" начела у животу Цркве; тобож, „евхаристијски" може без овог другог, „лекарског" приступа; али, то је немогуће, јер Христос Којим се причешћујемо, јесте и Свеисцелитељ, Лекар над лекарима.

Саборност литургијског начина живота црквене заједнице, лек је од сваког индивидуализма, укорењеног у западну цивилизацију још од ренесансе.

Литургија почиње свештениковим благосиљањем Царства Свете Тројице, јер је улазак у њу улазак у Царство. Излазимо из царства нужности у царство слободе (али не онако како су то замишљали марксисти, силом и насиљем над другима), при чему нам Лутургија открива да свет у свом палом стању „није коначни критеријум, нити крајња стварност нашег постојања: свет тек треба да постане „нова твар" у Христу" (стр. 59). Народ одговара са „Амин" - потврђујући да и сам признаје свештениково благосиљање Царства. Почињући „мирну јектенију", у којој се молимо за земаљска и небеска добра, ми се, у ствари, молимо у Миру, Који је Христос (Ефес. 2, 14). А да бисмо се молили у миру, по Светом Николи Кавасили, треба да будемо благодарни Богу за све и да имамо чисту савест (што је немогуће без покајничке исповести). Благодарење, као основни став човека према Богу, приносимо пре свега због чињенице да постојимо, да смо из ништавила преведени у битије. Молећи се за вишњи мир, спасење наших душа, свети храм и сабрање у њему, за наше свештенство, треба да смо самосабрани и јединствени у душевној хармонији са осталима. Молећи се и за места у којима живимо, ми смо свагда свесни да на земљи немамо коначну отаџбину. У својој Беседи о Евтропију, Св. Златоуст је опомињао хришћане (стр. 65): „Нико нема град, јер је Град на Небесима. Садашњи живот није ништа друго до пропутовање". Молећи се за своје земаљске постојбине, ми се, у ствари, молимо да оне буду осењене благодатном свешћу о томе да земаљско није вечно, него привремено, да наши суграђани постану наши саподвижници.

Црква се, у мирној јектенији, сећа и свих потребитих; морепловаца, путника, болесника, паћеника, сужања, и открива нам да је пут спасења увек пут милосрђа.

Литургија се заснива и на Светом Писму - у њој, посредно или непосредно, има око триста цитата из Речи Божје (и у том смислу, православна вера је много „библијскија" од протестантизма, који се на Писмо позива ван саборног контекста литургијског предања, непрестано стварајући секте.)

Свети Златоуст је редовно тумачио Св. Писмо у оквуру Литургије, после читања одломака истог у богослужењу. Томе је претходио свечани „Мали вход", уношење Св. Писма у олтар, које је наглашавало његов значај за хришћане као народ послушан Речи. Књига с том речју, материјални предмет, такође није лишена поштовања - кроз њу се, јер је Откровење Божје - пројављује благодат спасења; зато се она у олтар уноси достојанствено и свештенокрасно, и свештеници и верници је целивају.

У литургијским читањима на сабрању постоји јерархија - од Старог ка Новом Завету, и од апостолских списа ка Еванђељима. Тиме се јасно истиче постепеност у давању и примању истина неопходних за спасење.

Проповед је један од кључних стубова хришћанског живота - и веронаука, данас присутна у Србији, ако не буде схваћена као учење за живот у Цркви, неће моћи да се оствари у пуноти свог назначења. После читања Писма, наступа усрдна јектенија, где се Црква моли за потребе сваког од нас. Епископ Јован о томе каже (стр. 89-91):» Прозбе за потребе, изнесене у „Усрдној јектенији", општељудског су карактера: оне су и мале и велике, и наизглед „баналне" и суштински важне, али у њима је садржана сва брига Цркве за сваког човека, за све димензије његовога живота. Помињање сваке животне бриге је подсећање на несавршеност живота у овоме свету, на невољу смртности и страдања која су саставни део нашег постојања у овоземаљском животу.

Та страдања и невоље, чини се, као да обесмишљавају све наше животне концепције и планове, лишавајући нас, притом, свих илузија о лакоћи постојања. Тек када та животна страдања и невоље схватимо као Божанску педагогију за Царство Небеско, као „вежбање у врлини" које се збива по допуштењу Божијем; тек када саборно исповедимо своју немоћ да те проблеме сами решимо и када затражимо помоћ од Бога, можемо да познамо смисао Богом допуштених страдања, а то је - пут ка спасењу. Тада животне невоље и бриге престају да буду извор непријатељства и противљења међу људима, и постају заједничко, педагошко усхођење ка Господу. Златоуст у вези са овим говори: „Јер људи се држе једни других углавном због својих световних послова. Ово је очигледно у случајевима непријатељства међу људима. Због тога што су односи међу вама мотивисани овоземаљским стварима, односи вам нису ни присни, ни постојани: зато одређене околности међу вама - као што су увреде, губитак новца, завист, сујетољубље - нарушавају вашу пријатељску повезаност, јер нисте духовно укорењени. Јер, да није заиста тако, никаква световна околност не би раскинула духовне везе [међу људима]. Јер љубав у Христовом Имену је чврста, и несаломљива, и непоколебљива, и ништа је не може разорити, ни клевете, ни опасности, ни смрт, нити било шта слично".

После Усрдне јектеније, наступа молитва за оглашене, која се понегде изоставља (наводно, зато што се многи крштавају још у детињству, оглашених скоро да и нема). Епископ Јован сматра да је ова пракса погрешна (стр. 91-92): »Педагошки гледано, изостављањем ових молитава губи се много. Данас Хришћанство више није подразумевани „друштвени контекст" савременог човека. Масовна култура, образовни системи, јавни живот више нису хришћански, већ се одређују као „пост-хришћански", јер су засновани на другачијим („пост-хришћанским") начелима и вредностима. Сведоци смо понављања ситуације из епохе раног Хришћанства када су, пре свега, одрасли људи приступали Светој Тајни Крштења. Данас, у свету који „више није хришћански", сви одрасли који желе да уђу у Цркву, пре примања Крштења морају обавезно да прођу кроз прекрштењску катихизацију која је, по свом карактеру, наглашено литургијска катихизација.

Данас су наше цркве пуне „оних који трагају" за Богом или за смислом, људи који су у потрази за Истином, али још увек нису приступили Цркви. Зато, чак и у напред наведеној ситуацији (тј. у оним, данас малобројним, црквеним заједницама где нема или готово нема „оглашених"), Црква, ипак, не треба да изоставља молитве за оглашене, јер су те молитве израз педагошко-мисијског етоса Цркве, њене свести да се управо мисија (послање) и проповед Еванђеља налази у самом центру призвања Цркве. Хришћанство као Црква је ушло у свет управо као мисија, као проповед: Идите по свему свету и проповедајте Еванђеље свакоме створењу... (Мк. 16,15)? Црква не може престати да буде мисија, а да не изневери саму своју природу и своје призвање.«

Херувимска песма (које, иначе, није било у Литургији Светог Златоуста) подсећа нас на нашу ангелоподобност, али и јединство Цркве Божје, коју је Господ основао од анђела и људи. Свети Хризостом је хришћане опомињао да свако од њих има свог анђела чувара, и да због тога треба да се понашамо као да смо „у присуству васпитача" (стр.97).

Након уласка у олтар, следи целив мира, који нас учи да као хришћани, треба да имамо љубав једни према другима, али и према непријатељима. Узајамна љубав је услов јединомисленог исповедања вере, које наступа након тога.

Пре но што почне Анафора - узношење Хлеба и Вина Оцу кроз Христа у Духу Светоме, Који ће их учинити Телом и Крвљу Господњом, по Св. Златоусту, треба да будемо нарочито будни (стр. 108). По епископу Јовану, будност означава есхатолошку усмереност целокупног нашег бића (стр. 109).

Литургија је Евхаристија - благодарење Богу „о всјех и за всја". „Зато нас свештеник, док се врши Жртвовање, подстиче да благодаримо Богу за целокупну васељену, за све прошло и садашње, за све што се збило и што ће се збити", каже Златоусти (стр. 113).

Трисвета песма, коју су некад певали само на небесима, по Златоусту (стр. 118), сада се пева и на земљи, јер ју је Христос Својим самоунижењем предао и нама људима.

У Анафори се Црква сећа и човека и творевине, према којој се показала свесилна љубав Божја - све до Крста, јер је „Величанствен (Бог) заволео оне који су саздани од земаљског праха (стр. 121). Жртва Христова и спомен на њу - то је тема Цркве кроз „стално понижавање искуства свештене историје спасења" (еп. Јован, стр. 123).

Црква је сабрање свих - и светих и грешних (али који се кају, и покајани јој се враћају), и мртвих и живих (у Христу су сви живи). У њеном средишту је Пресвета Богородица, она која се помиње одмах после освештања Часних Дарова. Зато је потребно знати да се „наш хришћански православни народ надахњује „Небеском Србијом" не као „националном" идејом или идеолошким концептом, него као живим осећањем да су наши свети преци у Цркви и у Богу - живи, да имамо мистичку заједницу са њима у Христу", каже владика Јован (стр.125).

Приступити Христу значи приступити Живоме Богу и примити вечни живот: то је, рекосмо, Дар, али и Захтев - захтев да се живи у складу с Евхаристијом.

Владика Јован, који се у свом богословљу труди да себе не ставља испред Светих о којима пише, књигу „Богослужење и васпитање по Св. Јовану Златоустом" завршава цветником светолитургијских размишљања Златоустових. Уђимо и ми, макар мало, у златну ризницу његових свештених речи: »Христос није само Пастир Својим овцама, него и Двери, Врата живота вечног. И овце улазе и излазе кроз Њега, налазећи испашу, а испаша им је опет Сам Христос.

„Који пастир напаса своје овце сопственим удовима? Али, зашто кажем пастир? Има много мајки које после болног порођаја своју децу предају дојиљама. Христос, међутим, то није допустио, већ нас храни Сам, сопственом Крвљу и присаједињује нас Самоме Себи... Светим Тајнама [Светим Телом и Крвљу Својом], несмешано прожима сваког верујућег и оне које је родио [кроз Свето Крштење] Сам храни Самим Собом, не препуштајући их ником другом"

Молитвом Господњом обраћамо се Богу, називајући га Оцем. Свети Златоуст каже: „Како је преизобилно човекољубље Божије!... Има ли речи која би у довољној мери могла да искаже благодарност према Богу Који нас обасипа толиким добрима? Погледај, драги мој, сву ништавност твоје и моје природе. Види, чему смо сродни: земљи, блату, иловачи, цигли, земном праху. Јер саздани смо од земље, а онда се после смрти у земљу распаднемо. Када о томе тако размишљаш, мораш се задивити недокучивом благу велике благости и доброте Божије према нама. Јер је одређено да Га зовеш Оцем, ти, земаљски створ - Њега Небескога; ти, смртник - Њега Бесмртнога; ти трулежни - Њега Непропадивога, ти кратковеки - Њега Вечнога!"

Свети Златоуст, тумачећи израз Светиње светима, каже: „Високо подижући руку, снажним гласом, страшним узвиком, као какав проповедник, стојећи тако да га сви виде и узвикујући гласно у оној савршеној тишини, свештеник једне позива да се причесте, а друге у томе спречава. И то не чини руком, него гласом... Када свештеник изговори: Светиње светима, тиме хоће да каже: Ко није свети, нека не приступи. Не каже да треба само да буде очишћен од грехова, него и - свети. Јер та реч не указује само на онога ко се ослободио од греха, него на онога ко у себи има Светога Духа и изобиље добрих дела".

„Не желим", каже Св. Златоуст, „да будете само ослобођени од нечистоте, него и да будете бели, светли и лепи... Ко је такав, нека приђе и нека приступи царском Путиру."