Аутор: Лоски Владимир Николајевич
Страна: 128
► Остали детаљи

Благословио: Iguman manastir Hilandar

ПРЕДГОВОР

Међу православним богословима нашег поколења, Владимир Лоски је покушао да Православље западу представи не само као повесни облик Источног Хришћанства, већ и као трајну и свеопшту (католичанску) истину. И сведочење беше главна брига његовог живота, што га је извело на, по његовом мишљењу, труд у два надопуњавајућа поља: у византијско бгословље као природно продужење предања јелинских отаца, и у латинско средњовековље, где је, нарочито у начину мишљења Мајстер Екхарта (Meister Eckhart), потражио могуће тачке додира са православним истоком.

Наведено двоструко научно занимање беше наставак предања најбољих кругова петраградског свеучилишта, којима је породица Лоских припадала. Оно је произвело не само велике византологе, већ и знамените познаваоце западног средњевековља. Основно, пак, обзорје, које ће одредити његов пут као научника и богослова, јесте духовни расцеп између истока и запада. Чворишта која су, по његовом мишљењу, пре свега раздвајала Хришћане и привлачила његову пажњу понајпре јесу: учење о исхођењу Светог Духа и учење о нествореним дејствима (енергијама). У свим његовим радовима непрестано је појављује његова двострука намера да сачува целосност Православља и да одржава разговор са хришћанским западом.

У полемици и брањењу (Православља), Владимир Лоски је понекад бивао непомирљив и строг. Међутим, током последњих година његовог живота могли смо да запазимо како је све више напредовао у смиреној мудрости, која је његову личност чинила врло привлачном. Стога је Етјен Жилсон (Еtiеnnе Gilson), у предговору посмртном издању докторског рада Лоског о Eckhart-y, могао да напише: "Некакав мир нежно је зрачио из овог скромног, савршено једноставног и доброг човека. Његова тајна се можда састојала у околности да је међу нама представљао само оваплоћење хришћанског духа, које се у њему било готово природни призив”.

У својој књизи Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, која је постала класична, Владимир Лоски пружа систематско излагање онога што су оци сматрали богословљем: умозрење (теорија) Бога и уједно изражавање о Неизрецивом. Богословље светог Григорија Паламе о суштини и дејствима Божијим већ заокупља средишње место у његовом делу.

Низ предавања о "Боговиђењу", који је одржавао на Ecole pratique des Hautes Etudes (Практична школа за висока истраживања - одсек 5) на Сорбони током 1945. и 1946. године, има више историјске црте и понајпре представља патролошки увод у такозвани "паламизам".
Будући да смо се и сами трудили да Паламу "приближимо" западном читаоцу, хитамо да исповедимо нарочито и лично задовољство које смо искусили читајући рукопис Лоскога. У њему смо открили један вид проблема који сами нисмо детаљно захватили, штавише у тананој и продубљеној обради, коју сами не бисмо могли постићи. Реч је о светоотачком пореклу Паламине терминологије. Приликом припремања својих предавања Лоски је, свакако, занемарио недавне радове (нарочито Шервуда [Р. Sherwood]) о светом Максиму Исповеднику, који су могли још више да допринесу појашњењу његове мисли. Ипак, изузетна начитаност и изузетна богословска свест његовој књизи дају неоспорну вредност." Нарочито је драгоцена и савремена веома очита склоност Лоског да "богословље благодати" укључи у сотириолошки и, наравно, у христолошки, еклисиолошки и светотајински видокруг.

Поменути нови "нагласак" у излагању свих видова боговиђења и обожења јелинских отаца беше неизбежан. Заправо, немогуће је да се дубина богословља и одредаба Паламе у потпуности схвате искључивим позиваљем на Кападокијце и Дионисија. Тек путем постхалкидонске христологије и светог Максима Исповедника ми истински долазимо до врхунских достигнућа византијског богословља.

У својству историчара и богослова Лоски нас позива на дијалог, који би заиста да досегне срж ствари и потражи истину, која уједињује и ослобађа и која није ни византијска, ни латинска, већ која проистиче од "Духа истине, који од Оца исходи".

Протојереј професор Јован Мајендорф (John Meyendorff)


Садржај

Предговор, 7
I Предање отаца и схоластика, 9
II боговиђење по учењу Библије и раних отаца, 19
III Александрија, 33
IV Кападокијци, 53
V Сирио-Палестинци и свети Кирило Александријски, 67
VI Боговиђење у подвижничкој писмености, 75
VII Свети Дионисије Ареопагит и свети Максим Исповеник, 89
VIII Свети Јован Дамаскин и византијска духовност, 101
IX Паламистички спој, 113