Аутор: Богдан Мишчевић
Страна: 288
► Остали детаљи

До сада смо Богдана Мишчевића познавали као ванредног сликара чија се ликовна интересовања периодично мењају, а сликарско зрење непрестано траје, усложњава се и обогаћује, док се његова тематска интересовања гранају и разлиставају у невероватним правцима и ка величанственим световима.

Рукопис романа Боје Ботичелијевог гласа потврђује да је у Богдану Мишчевићу, упоредо са сликаром, живео и песник, што није велико изненађење. Ретки међу нама знају да је он своју уметничку одисеју почео управо као песник. Поред тога, позната је чињеница да није мали број сликара који су били и мајстори пера/тастатуре, или су бар својим књигама употпуњавали и усложњавали своју уметничку визију света.

Роман Боје Ботичелијевог гласа представља ововремену Одисеју; бајковиту, сетну, носталгичну, грозоморну и потресну у исти мах. Богдан Мишчевић је све своје животно и уметничко искуство покушао и умногоме и успео да сублимише у сложен прозни дискурс који од потенцијалног читаоца захтева нарочиту пажњу и упорност, али и завидно предзнање за разумевање појединих слика и наративних токова. Ако су ти предуслови задовољени, читалачко задовољство је загарантовано.

У овом рукопису се, поред неопходног познавања историје уметности, препознају снажни подстицаји из светске литературе, филозофије и езотерије, чији је Богдан, очигледно, страсан читалац и познавалац.

У рукопису романа који је пред нама снажно је уткано неколико доминантних мотива који одређују ток нарације, али јој ниједног тренутка не робују. Један од најснажнијих мотива је губитак нараторовог оца у чувеном масакру у глинској православној цркви 1941. године, а други, као директна последица првог, избеглиштво и потуцање од немила до недрага, које се, касније, претворило у луталаштво, најпре као судбински моменат, а онда, с годинама, и као лични избор и начин живота.

У поплави романа који се ограничавају да буду искључиво личне исповести и који од потенцијалног читаоца траже само самилост и јефтине сентименте, а од писаца да игра улогу жртве, овај роман изневерава таква очекивања. За њега би се могло рећи да је распеван на начин древних епова.

Као и свако амбициозно дело, и овај роман пледира да буде тоталитет за себе и по себи, да сажме и у себе усиса све приче света. Отуда у њему, једне поред других, стоје филозофске сентенце и бајковити призори, снажне натуралистичке сцене, поетски узлети и позивања на древне мудраце, самотнике и алхемичаре.

Мотив изгубљеног завичаја је стално присутан, како експлицитно тако и прикривено, па се овај роман на појединим местима претвара у етнографску студију и потресну запевку над потонулим и изгубљеним светом. Парадоксално, што је губитак родне груде неумитнији то се он у овом роману шири и претвара у читав свет.

Многе странице овог рукописа подсетиће нас на оне које су исписивали аутори које смо некад називали перјаницама матичног реализма, чије је родно тле Латинска Америка. То није чудно ако имамо у виду добар део сликарског опуса Богдана Мишчевића, чија је чаробна палета и бајковитост црпила инспирацију и у рушевинама несталих цивилизација.

Право чудо је да се у Богдановом сећању, а онда и у писању ове величанствене прозне грађевине претекло толико аутентичног народског хумора, карактеристичног за његов нестали завичај. Сцене хумора нису стриктно везане за завичај. Налазимо га посвуда, а понајвише у самој појави његовог Јагора и његовог верног пратиоца петла Ботичелија. Функција хумора у овој прози последња је одбрана од ударца судбине и нелогичности животних токова. Он крепи и писца и читаоца. Хумор је гориво помоћу којега се Мишчевићев романескни свет покреће.

Једним својим делом овај роман је и прикривена духовна историја Монмартра друге половине двадесетог века и сликарске колоније у њему, апокрифна историја тадашње боемије, али, пре свега, једна од могућих интерпретација историје уметности. Другим делом овај роман видим и као срећан укрштај разног митоло шког наслеђа, од нашег, српског и славенског, преко египатског и грчког, па све до митолошких симбола Инка и Маја.

Све је у овој прози померено, ишчашено, пренапрегнуто и заумно. У исто време страшно и чудесно, врцаво духом и прожето дубоким болом. А пре свега и изнад свега – поетично и полетно, пуно живота и стваралачке енергије. Времена у њему се укрштају, преклапају, међусобно сустижу и престижу. Време је неухватљиво, као и сам живот, али зато чудесно.

Рукопис овог романа је безболан и неухватљив у својим зрачењима и значењима. Епски распричан, протеже се у свим смеровима и правцима, налик је на какав алхемијски или пророчки спис, неким чудом претекао после катаклизме. На основу њега се пред сваког будућег читаоца поставља тежак задатак да реконструише свет који је нестао или нам управо нестаје пред очима. Из њега једнако бруји овај наш такође чудесни језик, у свим својим варијантама, препун завичајне архаичне лексике и специфичног хумора, али се поред њега, као удаљени ехо вавилонске пометње језика и народа, јављају и француски и енглески, као корективи, али и као додатна средства очуђавања романескне стварности.

Мишчевићев роман је и демонстрација једног енциклопедијског, ренесансног духа у пуном сјају, каквих је мало у нашем времену. Отуда је значајно да се код потенцијалног издавача јави и осећај одговорности да се значајне појаве у нашој уметности не прећуте и не подрже. Они не би требало да падају у искушење па да пословичну мрзовољу и одсуство духовног напора правдају само комерцијалним разлозима.

Због свега претходно наведеног, свесрдно подржавам и препоручујем овај рукопис, пошто представља редак догађај у нашој прози који доноси ванредан спој две уметности, сликарске и списатељске, оличене у једном аутору.

Мирко Демић, књижевник