Аутор: Стојан Л. Продановић
Страна: 124
► Остали детаљи

Ријеч аутора

Исказана или написана ријеч, у сваком случају има значај. Ако се осјети потреба да се нешто каже или напише, нешто, значајно, онда треба покушати да се то уради на посебан начин. То треба рећи или написати тако да буде и памтљиво и лијепо речено, односно лијепо написано. Додуше, писана ријеч је ипак значајнија. Она остаје и траје дуже. Добро је ако то, томе ко пише, полази за руком.

У сваком случају, треба покушати. Па чак и у стиху.

У ријечи аутора, не бих ништа записао о дијелу збирке под насловом „Малене пјесме“. Личне су. За разлику од осталих гдје је лични однос, надам се, у функцији општег.

Прикупљене пјесме су уистину прикупљене. Годинама и деценијама, вукле су се по кућној библиотеци, неукоричене, расуте и у нереду. Многе су нестале. Никада никоме нису даване на увид, нити су било коме рецитоване. Зашто, сам Бог зна. Нико на њих није обраћао пажњу, осим мене, понекад. Тада, биле би површно сложене у какву фасциклу и чекале, бесперспективно.

Нисам сасвим сигуран да је и ово њихово прикупљање, па и објављивање, нарочита перспектива. Склон сам оцјени да је то, примарно, историјскарефлексија ствари „ка аутору“. Тек потоња је рефлексија „од аутора“.

Већина пјесама, дубоко вјерујем, рађају се, расту, састарјевају и умиру са човјеком, њиховим аутором, пјесником или непјесником. Свеједно. Јер, није сваки пјасник - пјесник. Али и обратно.

Велико благо, вјерујем, отишло је, одлази и отићи ће у Подземни свијет са аутором, пјесником или непјесником, осим народних пјесама. Дух народне пјесме, устукнуо је пред славољубљем појединца. Судбина савремене, необјављене, можда чак и врхунске, необјављене, пјесме јесте да  нестане као заточеник људске скромности.

Из Подземног свијета тешко излази.

Тамо остаје.

Ако се готово консензусно слажемо да је „ћутање гријех“, онда, из тог општег става, не бих ни себе искључио, био или не био даровит. Сматрам то небитним јерпредност у писању дајем историчности, па чак и када је поезија у питању. У збирци „Боје Крајине“, управо историјски основ је заступљен у већини пјесама и поема.

Вјероватно ће то бити и убудуће, пошто на све то упућује и моје опредјељење да се примарно бавим једном кастинском друштвено историјском групом, официрском.

Као што су јуначка времена рађала јунаке или као што су херојска времена рађала хероје, тако и издајничка времена рађају издајнике. Тај, црно бјели, контраст је изражен у официрској кастинској групи. Присутан је далеко више међу политичарима.

 Признајем, боље су прошли од нас. „Издаја се исплати!“- често се чује. Ја сам уз оне „гоњене“. И сам сам међу њима. То је диван официрски сој људи. О њима пишем волећи их и поштујући. Многи од њих су у мом опусу који се зове „Крајишки официрски круг“. Ово је тек други објављени наслов из тог опуса.

Аутор