… Конципиран следом записа који практично ислежују машту и успомене главног јунака Гаврила Лугомирског, Званог Габријел, писац сведочи да наше трајање није илузија у трагичном опстајању и у смешној фарси глупости, ни мало наивној, којој се ваља мудрошћу отимати, а не затирати котрљањем глава.

Буњин је пером сликао галопирајуће осипање Русије и руског сељака, Милисав Миленковић је пажљиво нотирао грубост муњевитих круносеча брестова, тим гестом је отворио истину о пошастима које су унесрећиле Србију и душу њеног села, ма то село кануло сузом плавом узреле шљиве на оборнку планине илити равнице. Поетиком упорног гласа писац реже копрену тишине страха и стида. Милутин Ж. Павлов