Аутор: св Јован Златоусти
Страна: 80
► Остали детаљи

О певању у Православној цркви

Црквено певање, пре свега, треба да подстиче на молитву и да послужи као средство за изражавање побожних осећања оних који се моле.

У Православној цркви на богослужењу је заступљена само вокална, тј. гласовна музика.

На пето-шесгом васељенском сабору - трулском (691- 692) изричито је наређено да они који долазе у цркву ради певања, не употребљавају разуздану вику и да не изводе ништа што није сагласно и прилично Цркви, већ да са највећом пажњом и скрушењем приносе песме Богу. Исто тако, и 28-а глава типика забрањује вику при појању у цркви.

Од оних који певају у цркви, очекује се побожно расположење, сређеност мисли и хришћански живот а затим јасан и чист глас и слух као и разумевање и певање текста побожно, пажљиво, разговетно и складно. Они који певају у цркви треба то да чине према могућностима свога гласа, без усиљавања и извештачености, пазећи при томе да не истичу себе и свој глас већ смисао текста.

Старање Цркве кроз историју било је усмерено ка усавршавању црквеног појања са циљем да мелодије постану доступне верницима а да се напусти све оно што је било неприкладно за изражавање побожних осећања народа у цркви.

Мелодије кориштене у овом приручнику одговарају традиционалном српском црквеном појању. Већину њих записао је Стеван Мокрањац уз измене које су се до данас десиле. Поред основне мелодије записан је и пратећи глас што молитвену атмосверу подиже на један виши ниво.

Да би појци у певници певали складно, а народ их лакше пратио, мелодија треба да буде јасна и иста за све. Допринос томе требало би да да и овај приручник.

Појмо Богу нашем, појмо!