Аутор: Борислав Станковић
Страна: 134
► Остали детаљи

Задушница

Једна пада у зиму, друга у лето, пред летњег св. Николу. А то је онда кад почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише новим, летњим животом. Та је задушница најважнија јер за њу веле: да се онда мртви, целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога дана њихови живи, дођу на гроб, препоју их, окаде, заките цвећем. И то много. Цео гроб да им прекрију цвећем и другим зеленилом, те као да би их тиме опоменули да овамо, на земљи, над њима збива и догађа…


Борисав Станковић (22. март 1876. - 21. октобар 1927.)

Рођен у Врању. Отац му умире врло рано, 1881. године, а две године потом и мајка. Однеговала га је баба Злата. Основну школу, нижу, као и три разреда више гимназије, завршава у родном Врању. Четврти разред гимназије у Нишу. Уписује Правни факултет у Београду, на којем дипломира 1901. године. Ради као чиновник у различитим надлештвима. Године 1902. жени се Ангелином Милутиновић из Београда. Као државни питомац борави 1903. и 1904. године у Паризу.

Скоро сва дела Бора Станковић објавио је пре Првог светског рата. Књиге приповедака: Из старог јеванђеља (1899), Стари дани (1902), Божји људи (1902, 1913). Романи: Нечиста крв (1910), Певци (прва недовршена верзија у Делу 1902). Газда Младен (прва недовршена верзија у Колуу 1903). Засебно штампа драму Коштана (1902, 1905, 1924) и приповетке Увела ружа (1912) и Његова Белка (1921).

За време Првог светског рата носи мошти Стефана Првовенчаног у Пећку патријаршију, скалња се у Подгорицу, где га заробљавају аустријски официри. Спроведен је у Дервенту, а потом, на интервенцију, остатак рата борави у Београду.

Збирка приповедака Божји људи, је по готово једногласном суду критике нова појава у српској литератури уопште, а не само за писца.