Аутор: Бранко Ћопић
Страна: 235
► Остали детаљи

Место радње: Босанска крајина, село Липово.
Време радње: Пред почетак Другог светског рата и за време окупације (јесен 1940. и пролеће 1941.)
Главни ликови: Јованче, Стриц, Николица, Ђоко Потрк, Лазар Мачак и Луња.
Споредни ликови: Пољар Лијан, учитељица, учитељ и Николетина Бурсаћ.
Тема: Како је протицало немирно и бурно детињство Јованчетове дружине.
Идеја (порука): Порука је у наслову романа. Орао и соко у народној поезији симболи су слободе и храбрости. За ове дечаке рекли бисмо пре да су орлићи, али у тешким искушењима они су раширили своја крила и почели раније, него што се очекивало, да лете, то јест, постали су прави орлови. Прерано суочавање са суровошћу и неправдом; још недозрели (дечаци) морали су борити се за опстанак и слободу, или што би Његош рекао: "Младо жито, навијај класове, пређе рока дошла ти је жњетва".

Фабула романа "Орлови рано лете"

Роман почиње описом Прокиног гаја, пошто се на тој сцени збива највећи део радње. "Запуштена, густа и прилично велика шума, на сат хода од подножја планине" са обиљем "запуштених крошања". Уз то, ту је и гроб хајдука Јованчета, на самој ивици гаја. Тепсија, зараван у Прокином гају, место је где су деца најчешће боравила.
Заплет романа "Орлови рано лете"
Настаје кад почетком те школске године у село Липово стигне нови учитељ, "злоћуд старији човек", пијанац, неваспитан, мрк, зловољан, свадљив, који је по казни из града премештен у село. Имао је нос црвен као паприка, а образе подбуле - све од ракије. Ђаци су били уплашени и зажалили су за добром, лептирастом плавом учитељицом Ланом. С тим се никако није могао помирити Стриц, највиши ђак у разреду, те је за учитеља смислио оригиналан надимак: господин Паприка. Ова вест из задњих редова ширила се по познатом систему "јави даље" и кад је стигла до половине учионице, учитељ је приметио шапутање и дрекну:
"Шта ви ту шапућете, а"?
Преплашеном ђаку, код којег се зауставио, саме излетеше речи:
"Молим, господине Паприка, кажу да се ви зовете господин Паприка."
Наравно, учитељ је бесно тражио да се јави "кум", Јованче је храбро преузео одговорност на себе, а Стриц је добио задатак да нађе прут. Да не би добио батине, Јованче искаче кроз прозор и ту настаје општа трка за њим уз шалу и смех.

У наставку писац нас поступно "упознаје" са дечацима члановима "хајдучке дружине" која се "одметнула" због зулума њиховог учитеља Паприке. Дружина се постепено увећава: прво Јованче, затим Стриц, па Ђоко Потрк, Лазар Мачак...

Чланови дружине полажу заклетву на гробу хајдука Јованчета, чукундеде њиховог вође Јованчета. Уређују логор на Тепсији. Граде колибу за дружину и кућицу за кују Жују и огњиште за ватру. Док остала деца, која нису добила батине, иду у школу, дружина борави у логору, а кад ђаци пођу кући и дружина "хајдука" се заједно са њима враћа. Дакако, ова тајна није могла остати за дуго. Логор је прво "открила " девојчица Луња, која после силних расправа са дечацима постаје члан дружине. Лукави пољар Лијан крене да уходи хајдуке кад су родитељи ових дечака сазнали да им синови, уместо у школу, иду негде у шуму. Овај део романа кипи од комичних ситуација као што је и она кад пољар Лијан набаса на тајну Жујину кућу и упадне у јаму, или сцена кад родитељи опколе скровиште са свих страна. Дечаци су се бранили бацањем кромира на нападаче. На крају су ипак савладани, али у њихову одбрану стаје Николетина Бурсаћ, сеоска делија, и спасава их од казне. На упорно наваљивање сељака, учитеља Паприку повукоше из њихове школе, а у село се поново врати учитељица Лана. Тако је окончана хајдучија и сви дочекаше зиму у школи. Европом је беснео рат. Дружина чека пролеће. Ту се завршава први део романа.
Други део романа

почиње вешћу коју је учитељица Лана саопштила ученицима. Отпочео је рат. Београд је бомбардован. Заштитник дечије дружине Николетина Бурсаћ одлази у рат. "Тога тренутка престало је оно право,безбрижно дјетињство ђачког харамбаше Јованчета. Настало је једно друго дјетињство, опрљено мразом рата, дјечаштво бунтовника, некадашњег вође одметника из Прокиног гаја". Окупаторска власт ("усташе") одузимали су сељацима оружје, војничку опрему, пљачкали жито и стоку, премлаћивали и мучили људе, палили куће, убијали нејач. Стара дружина дечака се активирала. Задатак им је био да мотре и обавештавају сељане о приближавању усташа селу. Тако су Јованче и Стриц упозорили Николетину да његовој кући иду усташе и тако му помогли да се на време сакрије. Паљењем ватри, односно, димним сигналима са оближњих узвишења Лисине и Голог брда, као и курирским начином обавештавања, упозоравали су сељане на долазак непријатеља. Стриц се једном изложио смртној опасности. Усташе су на њега припуцале, али је страдао само његов шешир. Јованче и Мачак спасили су опкољене Лану, Николетину и Лијана, показавши им пут до пећине. У њој су у току НОБ-а партизани чували заплењено оружје и муницију. Читава Јованчетова чета прошла је курирски курс. Прокин гај постаје партизанска радионица.
Роман се завршава податком да у рат одлази Јованчетова дружина.
"Нека буде онако како сте се договорили на последњем састанку у Гају: они који остану живи састаће се опет једног дана у Прокином гају, наложиће ватру у логору Тепсија и око ње ће причати о онима који се нису вратили"...
Главни ликови романа "Орлови рано лете"

Јунаци овог романа ученици су четвртог разреда основне школе, осим Николице

Јованче: Харамбаша хајдучке дружине је постао јер је био најцењенији и најодлучнији од свих дечака. Писац за њега вели: Дјечак је од старијих чуо тек понешто о правди, али слути да је добро и праведно то што је покушао да заштити Стрица. То га испуњава чудном снагом и радошћу и даје му одважност да сам крене у дубину пусте шуме" да би изабрао место за хајдучки логор. Бистроуман је, процењује ствари паметно, а према свима из своје дружине односи се брижно и привржено. Он је и снага и "мозак" хајдучке дружине. Дечаци у њега имају велико поверење, омиљен је и поштован.
Стриц Његово право име било је Стево, али су га у разреду звали Стриц јер је био највиши. Био је сироче без оца и мајке. Досетком је реаговао на мане учитеља. У роману највише комике има кад је на сцени Стриц, али имао је и једну слабу тачку према девојчици Луњи, за коју су сви знали, па су га задиркивали, а он би при помену њеног имена увек поцрвенео и збунио се. Био је неустрашив што је и доказао кад је сам преспавао ноћ у шуми. Уме да разговара са животињама.

Луња: То је раздрагана девојчица, која, где год да дође, доноси неку радост и топлину. Она се, макар и недовољно свесно, бори за равноправност између дечака и девојчица и у томе на најбољи начин показује да је у много чему изнад дечака ( на пример у храбрости: сетимо се сцене у тајанственој пећини, или кад открива диверзанте.) Њу писац овако слика: Луња је била тиха ћутљива десетогодишња дјевојчица, великих мирних очију. Стричева прва комшиница. Увек је ћутке и непозвано ишла за дјечацима, посматрала шта раде и како се играју, проналазила их је у рибарењу око ријеке, у крађи лубеница, у потрази за птичијим гнијездима. Викали су на њу, пријетили јој чак и камењем, али тиха радознала дјевојчица склонила би се само за кратко вријеме и тек је дјечаци сметну са ума, а она већ вири иза неког жбуна или шушкајући излази иза високог кукуруза... Она је Стрицу увијек за петама... крпи дјечацима кошуље, чарапе, капе, пришива дугмад, брине о свену.
Ђоко Потрк: Тако су га звали јер је трком долазио у школу и враћао се кући, потркивао је и онда кад на таблу излази. У дружини је био задужен за склапање стихова:
Наш учитељ баш је слика,
нос му црвен ко паприка..
Овдје живи храбра чета
харамбаше Јованчета.
Ник Ћулибрк, звани Американац: Отац му је дуго радио у Америци, па је повремено у разговору користио енглеске речи: хало, бојсови и сл. Носио је плаве панталоне и каубојски шешир.
Николица: Најмлађи у дружини, ученик првог разреда. Био је својеглав и љут, црн као Арапин. Препознатљив је у роману по томе што је увек са собом водио кују Жују, због тога су га звали Николица са приколицом.
Иван Поповић Вањка: Његов отац је био за време И светског рата заробљен у Русији и тамо се оженио Рускињом. Плавокос је и крупан да су га сви звали Вањка Широки.

Пољар Лијан: "Кривоног чичица лисичијег лица и лукавог погледа". Увек је "мућкао боцу с ракијом и потезао из ње". Уме да се претвара и да се улагује; сеоском кнезу се обраћа са кнеже-витеже. Његов задатак је био да лута селом "на кривим ходаљкама и да јури децу с туђих воћњака и винограда и да им брани да лове рибу... Борећи се вечито са децом, није чудо што је и сам подетињио; упуштао се у права дечија лукавства, смицалице и доскочице. Међутим, није био злочест, нити суров према деци. Напротив, много је волео децу и најчешће им "гледао кроз прсте" кад би их ухватио у штети. Писац за њега вели:" Умије тај да вреба... као прави основац, да се провлачи кроз плот, крије се тако вешто као да игра жмуре, а по потреби ће се и на дрво успузати...Домишљат и сам је крао воће, лубенице и краставце, а онда је по селу дизао дреку и "тражио лопове".

Николетина Бурсаћ: То је момак необично јак који се заштитнички односи према свој сеоској деци. (На пример, када спасава децу-хајдуке од физичких казни њихових родитеља после хватања у њиховом логору. Био је нежан и осећајан, попустљив према дечијим несташлуцима. Међу привим је отишао у борбу кад је непријатељ напао домовину. Овом јунаку Ћопић је посветио збирку приповедака "Николетина Бурсаћ". Неке сте већ читали (Сурово срце, Митраљезац голубијег срца).

Учитељ, био је "злоћуд старији човјек кога су по казни, због пијанства, премјестили у село из оближње варошице". Имао је повећи црвен нос као паприка и подбуле образе од пијанства. Вребао је сваку прилику да, и без икаквог разлога, туче децу и да вречи као јарац. Послије оног Луњиног наваљивања да добије батине и њезиног неочекиваног бјекства кроз прозор, учитељ Паприка се сасвим прозлио. Упадао је у разред љут и мамуран, подозриво гледао примерне ђаке, злурадо се смешкао, разгоропадио би се и све ђаке редом тукао говорећи:"Баш ми је школа за вас дивљаке сеоске! За вас је шума и козе, а не књига.

извор: опуштено.рс