Аутор: Душан Матић
Страна: 180
► Остали детаљи

Приредио Леон Којен

Душан Матић је припадао оној врсти писаца који се никада не задовољавају тиме да готовој форми, незнатно је модификујући, дискретно утисну свој лични печат. Стално трагајући за новим ритмичким и језичким изразом и близак по томе великој генерацији српских модернистичких песника после Првог светског рата (Црњанском, Винаверу и Растку Петровићу, Момчилу Настасијевићу и Милану Дединцу), он је тој заједничкој тежњи додао нешто чега пре њега једва да је било у српској поезији: уверење да поезија, настојећи да нађе нов израз, може уједно бити инструмент људске мисли ништа мање него филозофија. У Багдала (1954) и Буђења материје (1960), у којима се на узбудљив начин оцртавају етапе Матићевог филозофског колико и песничког трагања за смислом.