„Захваљујући г. Виктору Кинеу, нико више неће имати оправдање да брани бугарско питање. Пре јесени 1914, недовољно обавештени људи могли су се колебати око природе бугарске политике. Након отварања непријатељстава између Турске и Савезника, свако оклевање је морало бити распршено пред одбијањем Кабинета из Софије да се, у замену за велике награде, oкрене против својих некадашњих угњетача. Одиста, сваком разборитом посматрачу било је јасно да ако краљ Фердинанд и његови министри нису желели да уграбе прилику и поново заузму Једрене и линију Енос–Мидију, то је било зато што су већ посредно или непосредно били повезани са Турцима, односно са Немачком.

За стицање таквог убеђења уопште није било потребно видети или држати у рукама документа која су тај договор бележила. Чим су Бугари презрели главни град Тракије, на који су се били острвили током зиме 1912–1913, било је извесно да су уверени да ће на другом месту утажити жеље које су им више прирасле срцу. То друго место је пре свега била Србија, односно савезница Антанте. Све је на то указивало – и речи и дела; текстови софијских дневних новина захтевали су неодложну окупацију Македоније и поступци комитаџија који су, узевши бугарску територију за базу својих операција, упадали и разарали српску територију.“ – из предговора Огиста Говена