Аутор: приредио Предраг Р. Драгић Кијук
Страна: 600
► Остали детаљи

Catena mundi је синтеза српске историје и духовности у њеном двомиленијумском току. То је „зборник о српству и Србима, свему ономе што су чинили и, нарочито, оном чему су тежили, уједно и буквар и света књига“.

Шта је Catena mundi?

Прво издање је објављено у вихору рата 1992. године. Чим је одштампана, велико интересовање публике за оваквим штивом мистериозно је прекинуто нестајањем енциклопедије Catena mundi са полица књижара. По речима продаваца, неко је за непуних десетак дана купио скоро целокупан тираж, тако да се енциклопедија није могла набавити.

Енциклопедија Catena mundi – српска хроника на светским веригама, чији је приређивач Предраг Драгић Кијук, представља синтезу Срба и српства дугу два миленијума. Књига уобличава духовну и цивилизацијску традицију и најзначајније домете српске историје на Балкану, са јасном поруком да српски народ треба озбиљније да се окрене самоспознаји.

Catena mundi је збирка историјских списа и других публикација које су написали различити аутори, а међу многим познатим именима и врсним умова уврштени су радови: Милоша Црњанског, Владете Јеротића, Радивоја Пешића, Александра Соловјева, Јована Дучића, Растка Петровића, владике Николаја Велимировића и многих других…. Catena mundi је синтеза српске историје и духовности у њеном двомиленијумском току. То је „зборник о српству и Србима, свему ономе што су чинили и, нарочито, оном чему су тежили, уједно и буквар и света књига“.

У „Катени“ пише ко смо, шта смо, одакле смо, и куда идемо.

Ко је творац Catene mundi

Предраг Драгић Кијук, творац Catene mundi, био je и остао реметник: борио се против заборава, а за трајне вредности, неодвојиве од усправног стајања пред Богом и људима.

У доба свеопштег дробљења знања, овај интелектуалац је био ренесансних склоности и интересовања: био је управник највеће „Библиотеке иностране периодике“ на Балкану, члан „Удружења књижевника Србије“ по позиву, активни члан „Одбора за заштиту слободе и права“, који се и у титоизму и у посттитоизму ангажовао у борби за право на неоковану, смелу мисао, за достојанство стваралаштва, у земљи у којој су песници попут Гојка Ђога ишли у затвор. Кијук је свагда устајао у одбрану гоњених и утамничених: ангажовао се ради помоћи Србима баченим у чељусти хашког Минотаура, а нарочито у случајевима Радована Караџића и Војислава Шешеља, о коме је, заједно са Момиром Лазићем, организовао неколико научних скупова.

Био је један од оснивача „Фонда истине“ (Београд), Светског сабора Срба (Хајделберг), Црквено-народног сабора (Призрен), „Центра за хришћанске студије“ (Београд), удружења интелектуалаца „Српска национална свест“ (Ниш) и издавачке куће „Еуро Епистел“ (Ашафенбруг). Сва ова удружења борила су се за истину о Србима у доба када је та истина, по налозима Империје, била забрањена, и када је Вол стрит заратио против Косовског завета. Иницирао је и био један од аутора декларације на пет језика („Слово о српском језику“, 1998), која је тражила хитну обнову србистике уместо штеточинске сербокроатистике. Покренуо је и уређивао библиотеке – „Српска дијаспора“ и „Српска породична библиотека“.

Објавио је двадесетак књига студија и есеја, од којих шест на страним језицима. Зборником „CATENA MUNDI“ (1992), у два обимна тома, сачинио је, према оцени рецензената и приказивача, „духовну енциклопедију српског народа“, а зборником „Мало завештање“ (1999), објављеном на енглеском језику под насловом „The Little Legacy“, извршио преиспитивање хиландарске баштине према кључу православне философије живота. Упокојио се радећи на својој новој књизи коју је, уз свесрдну помоћ сина Ранка, успео и да доврши – „Хришћанство без Христа“.

Сер Џон Тавенер, најпопуларнији британски композитор са репутацијом „класичног уметника“, аутор је 15-минутног дела „Epistle of Love“ („Посланица љубави“), насталог по стиховима српске средњовековне поезије, преузетим из Кијукове књиге „Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry“.

Kolarac-catena-mundi
Због бављења „српским питањем“ и деловања „Фонда истине“ – избачен је са посла 1993, после учешћа на округлим столовима Универзитета у Италији. Иако је „Удружење књижевника“ поднело сву документацију за доделу националне пензије Предрагу Драгићу, он је никад није добио (зато што је био Кијук).

У Кембриџовом енциклопедијском издању (Cambridge, England) „2.000 интелектуалаца у 21. веку”добио је одредницу на уреднички позив. Интернационални биографски центар (St. Thomas Place, England) прогласио га је 2010. године за једног од 100 слободних мислилаца у свету.

Први и основни задатак интелектуалца је да нам не да спавамо. Да, то је задатак интелектуалца – да омета наш миран сан, нарочито сан после ручка, кад стомак преде као задовољна мачка. Може ли се мирно спавати у свету у којем се дешавају „Аушвиц“, ГУЛАГ и Хирошима?

Кијук нас је будио из поспаности не разума (разум је родио и Стаљина и Хитлера), него из дремежа умртвљених осећања. Кијук је својим уређивачким, приређивачким и списатељским радом постао прави чувар скривеног предања свесрпских огњишта које се налазило затрпано у неприказиваним књигама, у прецртаним људима, у заборављеним манастирима и храмовима… Срести Кијука значило је срести храброст у покрету: он се никад није плашио да каже оно што мисли управо зато што је мислио онако како му је налагала савест, та саборна свест Божјег човечанства у сваком од нас. Био је на страни Срба не само зато што је Србин (правом интелектуалцу то није довољно да би се за нешто ангажовао; уосталом, Петер Хандке није Србин, нити је то био француски академик Жан Дитур), нашао се на страни овог народа зато што су Срби постали „колатерална (узгредна) штета“ америчког империјализма, коју је Харолд Пинтер дефинисао као начело: „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.

Није лако у том и таквом свету бити нормалан Србин, који под углом од 90 степени, усправно и исправно, стоји у односу на тле. Кијук је, међутим, изазов прихватио.

Владимир Димитријевић


Књига која даје одговоре на најважнија питања

Енциклопедија у два тома, на скоро 2000 страна, 260 аутора, на десетине мало познатих колорних мапа, даје одговоре на следећа питања:

Шта је истина о Србима који су пре десет векова населили Италију?
Шта је истина о Словенима на Медитерану?
Ко је и када поделио Србе и Хрвате?
Ко је творац југословенске идеје?
Да ли су Хрвати конвертити?
Да ли Америка има комплекс старе Европе?
Зашто Албанци крију истину о својој правој постојбини?
Зашто историја прећуткује српску државу у Тесалији и Србе на Пелопонезу?
Где су живели Срби, према старим картама?
Где су све у 17. веку насељени Срби у Словенији?
Шта је ватиканска идеологија?
Како се Ватикан односио према српском питању?
Ко прећуткује да је винчанско писмо најстарије писмо на свету?
Да ли ће се створити нова Алпе-Адриа-Немачка?
Зашто карте називају Босну и Херцеговину војводством Светог Саве?
Где је сакривена архива о масакру над Србима?
Шта је истина о повијесном праву Хрвата?
Ко су и шта су у ствари били официри НДХ?
Да ли је остварива идеја подунавске федерације?
Зашто је барон Саркотић почетак успона НДХ?
Где су дечија стратишта у „Светој Хрватској“?
Шта је истина о Србима у Хабзбуршкој монархији?
Ко је одговоран за поделу Српске Цркве?
Да ли су усташе порушиле 500 или више српских цркава?
Зашто Римокатоличка црква крије истину о конкордату са Хитлером?
Где је археолошко благо Старчева, Винче, Бањице?
Је ли Балкан колевка светске цивилизације?
Шта су Срби дали медитеранској култури?
Откуд српски кнезови на острву Самос?
Када је српски историчар написао прву хрватску историју?
Зашто НДХ и ХДЗ имају сличне планове?
Чему нас уче Кватерник, Старчевић и Павелић?
Како су нестали Срби католици?
Ко је федерализовао Другу Југославију?
Да ли се судбина Србије кроји за столом великих сила?

По Кијуку, ово је „прва јединствена историја о феномену и судбини Срба, која објашњава истину о народу чија се држава распростирала на истој територији где и колевка светске цивлизације“, „прва мартиријска историја српског народа и нема веће истине од оне на њеним страницама“; она „први пут код нас проговара о разлозима лажне историографије Словена и Срба и плановима католичке идеологије“ и „једина се до сада усуђује да понуди одговоре на сва, за Србе, трагична питања – и помаже вам да разликујете наметнуту улогу таоца од праве истине“…

То је, истовремено, и „прва књига о српским заблудама, истинама, вековним страдањима и наметнутим политикама“, без које се, по Кијуку, остаје у „пакленом резервату антисловенске идеологије“, а са којом се сазнаје да наша „скривене културна историја незауставиво отвара врата 21. века“. Она се бавила и судбином Србије и Југославије, сведочила о тобожњем „хегемонистичком греху Срба“ и, како рече њен аутор, о „сатанизовању народа који је „југословенску идеју“ платио крвљу“. По Кијуку, књига Catena mundi је кадра да замени читаве библиотеке, јер помаже нашој деци да се суоче са „достојанством истине“. Она је по први пут објавила географске карте које сведоче о распрострањености српског народа, његове Цркве и државе, као и о прапостојбини Албанаца.

О текстовима зборника

Књига је ризница изузетних, и у време оно, а и данас, често прикривених текстова о историјској судбини Срба. Она се бавила скривеном историјом древног српства и Словенства, у текстовима попут оног М. Гимбутаса о винчанском, као најстаријем, писму, или оном, В. Рудељева, о историји етничког имена Срба и Хрвата. Радивоје Пешић бавио се аутохтоношћу Словена на Балкану, а Србољуб Живановић антрополошким доказима словенских древности на овом простору. Ту су били и прилози Црњанског и Петровића о нашим топонимима у Енглеској, који потичу из древности српско-келтске.

srpska-oaza-u-italijiКијук је, као и Владика Николај, знао да смо древног порекла; недавно је руски генетичар Кљосов, моделом праћења једног генетског маркера, показао да сви Индоевропљани потичу са Балкана, са територије данашње Србије, укључујући и Стару Србију –Космет и Македонију (а теза о Србима на Пелопонезу, истакнута у „Катени“, доказана је, поново, књигом, изашлом и код нас, Грка Димитрија Петаласа, који даје речи словенског порекла у свом пелопонеском завичају, и тврди да је тамошње становништво словенског порекла, што грчка држава од 19. века систематски пориче, мењајући топониме, хидрониме и грцизирајући имена.)

„Катена“ се, такође, бавила, и то више него озбиљно, ставовима наших непријатеља према српском националном питању: Кијук је објавио и Кватерников текст о Хрватима, текст Анте Павелића о конвертитском народу, створеном од Ватикана и Беча, коме је припадао, као и најважније ставове Анте Старчевића. У књизи је и незаобилазан текст Артура Еванса о Србима, Хрватима и европској политици, као и текстови епископа Никодима Милаша, Јована Олбине, Симе Симића и других о прекрштавању српског народа…

Незаобилазне су анализе порекла Албанаца из пера Хрвата Шуфлаја и чланак Владана Ђорђевића о албанском питању и односу европских сила према њему. Велики део књиге бавио се средиштем „хришћанства без Христа“, Ватиканом, и његовом србоубилачком политиком, као и најбоље чуваном тајном Ватикана, Независном Државом Хрватском и Јасеновцем и другим логорима и јамама којима се, по ко зна који пут, доказивало да је у праву био Достојевски када је писао да је римокатолицизам гори од атеизма јер намеће изопачени Христов лик. Срби у Словенији, Срби у Хрватској, Срби у Босни и Херцеговини, Срби у Војводини и на Косову и у Метохији, Срби у Македонији – све је то била тема „Катене“.

Наравно, Кијук је желео да осветли и злочиначку политику Комунистичке партије према српству – објавио је низ огледа на ту тему, међу којима се истицао текст Косте Чавошког о КПЈ и српском питању.

Аутора у књизи има преко 260.