Аутор: Патријарх српски Павле
Страна: 70
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР

У писаној заоставштини Патријарха Павла посебно место заузима његовом руком дописиван и делимично измењен Чин apxиjepejског освећења храма. Структуру овога Чина, који је у основи остао послеиконоборачки византијски чин освећења храма, Патријарх Павле није мењао - његове су интервенције махом везане за одређене специфичности рубрика овог поретка. Поред тога, Свјатјејши литург и богослов, додао је основном тексту - а ми то овде преносимо - упутства за припремање Воскомастиха, списак неопходних ствари за освећење Храма као и различите, практичне и важне, напомене које омогућавају да се освећење изврши како треба, без застоја и проблема.

Како је дошло до формирања, управо, оваквог Чина освећења храма? Погледајмо, у најкраћим цртама, његов историјски развој. Време које је претходило Цару Константину није оставило никаквог спомена о освећењу храмова. У овом периоду не постоји посебан обред освећења цркве, чак ни у рудиментарном виду. Познато нам је да су хришћани након догађаја Педесетиице, али и пре ње, своја Богослужења вршили по приватним кућама. О томе говоре библијска сведочанства - о јерусалимској горњици (Дап 1, 13), кући Марије, мајке Јованове који се другачије називао Марко (Дап 12, 12), кући Акиле и Прискиле и у Ефесу (1. Кор 16, 19) и У Риму (Рим 16,3), Филимоновој кући у којој се сабирала заједница Колошана (Фил 2) и другим, сличним, местима и просторима.

Понављање служења литургије и осталих молитвених израза живота Цркве у једној истој кући производило је њу у место, односно простор хришћанског богослужења. То је најстарије разумевање освећења богослужбеног простора, начина на који се он уводи и посвећује у своју литургијску функцију.

Константинов Едикт из 313. године даје хришћанској заједници слободу и право подизања богослужбених објеката. Они убрзо почињу да бивају освећивани посебним чиновима, на јавним свечаностима о којима међу првима пише Јевсевије Кесаријски, попут освећења Тирске катедрале које се десило између 316. и 319. године.

Најстарији сачувани комплетни текст византијског чина освећења храма, доикоиоборачког периода, налази се у чувеном Барберинијевом Кодексу, евхологиону из 8. века. Он се у поменутом рукопису назива Чином који се врши прu освећењу храма и свете трапезе која се налази у њему. Основни елементи овога чина су, поред различитих молитвословља, кропљење трапезе, а касније и целог храма, освећеном водом и помазивање светим миром. У истом рукописном евхологиону налази се и други обред везан за освећење богослужбеног простора - Чин који се врши при обновљењу (посвећењу) већ освећеног светог храма. Основни елементи овога чина су литија из другог храма у храм који ће се обновити; у којој Патриjapx са Епископима носи Свете Мошти које полаже на одређено место у цркви - које није обавезно било у олтару. Важно је знати да се овај обред није морао - мада се могао - вршити на дан освећења, али се вршио на годишњи спомен освећења, као својеврсно обнављање освећења, цркве.

Послеиконоборачко доба зна за појаву новога чина освећења храма који, у ствари, представља синтезу ова два древна чина уз додавање једног броја нових елемента (попут чин а паљења прве свеће и сл.) који се у њима нису налазили. Овај чин ће бити најчешће преписиван, он ће ући у прва штампана издања богослужбених књига и њега ће коментарисати тумачи богослужења попут Светог Симеона Солунског.

Након овог кратког излагања историјског развоја феномена освећења хришћанског Богослужбеног простора ваља нам у кратким цртама истаћи његове централне структуралне елементе. То је на првом месту служење Евхаристије. И на Истоку и на Западу првобитни "обред" освећења цркава било је само служење Свете Евхаристије, односно Мисе. Други је полагање моштију Свеtих Мученика у новоосвећени храм. Теолошко порекло везе олтара и мученика потиче из визије боговитца Јована Богослова који је под небеским жртвеником видео " ... душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху." (Отк 6, 9.) Трећи је помазивање светим миром. Пракса помазивања жртвеника и олтара освећеним уљем води порекло из Старог Завета. (Пост 28, 18.) Њу сведоче као централни део освећења храма и различити древни црквени аутори као што су Јефрем Сирин у 4. веку који говори да "Уље обезбеђује помазивање олтара јер они доносе жртву измирења" као и Дионисије псевдо-Ареопагит који у другој половини 5. века потврђује да је пракса помазивања олтара свештеним миром била саставни део посвећења цркава. Четврти је Прање водом. Освећена вода и свето миро - као и облачење новоосвећене трапезе у Бело платно, њихова употреба у посвећењу Цркве, неизбежно нас упућују на стварање асоцијативне везе са Светим Тајнама хришћанске иницијације - Крштењем и Миропомазањем. Као што водом и миром човек постаје хришћанин, тако се и прањем и кропљењем и помазивањем Христијанизује, односно посвећује зграда за дом молитве, заједнице верних. Као што новокрштеног облачимо у бели хитон = стихар и тако га уводимо у одређену литургијску службу, то исто бива и са новопосвећеним олтаром. Зато се обред освећења храма у неким рукописима називао крштавањем храма.

Овом књигом, којом завршавамо прво коло Сабраних дела Патријарха Павла списку досадашњих преводилаца и приређивача Чина освећења храма - Јустину поповићу, Емилијану Чарнићу, Епископу Сави Вуковићу, Епископу Георгију Ђокићу и Епископу Хризостому Столићу - додајемо и његово име.

Протојереј-ставрофор дp Влаgимир Вукашиновић