Аутор: митрополит Никола Хаџиниколау
Страна: 110
► Остали детаљи

У издању Епархије Захумско-херцеговачке и приморске изашла је књига грчког Митрополита Месогее и Лавреотике Николе Хаџиниколауа Човјек, биће на границама свјетова. Митрополит Хаџиниколау је рођен у Солуну, постдипломске и докторске студије из области астрофизике и биомедицинске технологије завршио је на Харварду и на Технолошком институту у Масачусетсу, а упоредо завршава и постдипломске студије на Теолошком факултету Часног Крста у Бостону. Од 1989. је предавач на неколицини високошколских установа као што су: Критски универзитет, Атински универзитет, Православни институт Баламанд у Либану; оснивач је првог Центра за биомедицинску етику и деондологију у Грчкој, предсједник Специјалне комисије за биоетику Светог Синода Грчке Православне Цркве и члан Националног одбора за трансплатацију. 2004. године је изабран за Епископа Месогее и Лавреотике.

Књигу Човјек, биће на границама свјетова чини неколико његових изабраних чланака, углавном бесједа и предавања изговорених пред широм публиком у различитим приликама, а то су: "Аутентичност у животу савремених хришћана", "Сусрет са Богом кроз надумне ризике", "Ријеч, не човјечија, но ријеч Божија" и "Зашто мени, Боже мој?" Иако би се од човека са образовањем какво има Хаџиниколау у својој биографији очекивало високоучено и сложено излагање разумљиво за ужи аудиторијум, митрополит плијени својом једноставношћу и непосредношћу. Како сам каже, његове беседе немају за циљ да буду дубокомислене како би нас на силу извеле на монотону једносмерну стазу неког олакшавајућег и умирујућег слагања. Рађе би да буду једноставне, срдачне, да код свакога од нас изазовy исповедна и лична осећања. Због тога и беседник оно што говори не износи као знање или став, него као повод за заједничарење, у коме је у потпуности искрен. Сваки сусрет у себи носи ризик. И ви који сте ме позвали, и ја који сам се одазвао, сви смо ушли у неки ризик. Могућност да се разочарамо није мала.

Говори о Светој Гори, у којој је и сам живио једно време и која је место сусрета са Богом, „кроз надумне ризике". Она није ни у каквој вези са логиком природног човека, логиком универзитета, логиком овога света. Због тога је и није могуће проучавати, него једино живети. Митрополит је максималиста: Бог или постоји и свега је вредан, или не постоји и нека се бајка већ једном заврши. Ако Он већ постоји, како се човек може сусрести с њим и како човек може да Га осети? Кроз аутентичност. Баш као што има бескрајно много могућности да се из зачетог ембриона формира нови људски лик, тако је могуће и људима на себи својствене, најразличитије начине сведочити јединственост Христове личности. Али само ако су аутентични. Човек није велики због тога што може да постигне много шта, него због тога што могу да му се открију велике ствари. Међутим, све то претпоставља непатвореност, истинитост, аутентичност. Без тога хоризонт душе остаје заворен за благодат Божију... Аутентичан доживљај је убедљив и намеће се и у најтежим и најпротивречнијим приликама. На себе скреће поглед Божији, издваја човека и када је он скривен у гомили, у незаинтересованости свиета, у својој безначајности...

Поткрепљујући то примерима из физике, говори и о повезаности природних и божанских закона, о тајни коју природа носи у себи - неорганска материја је ограничена метафизиком, што смо ближи космосу, он нам је све даљи, што имамо више сазнања о карактеристикама ситних честица, то је више оних карактеристика о којима не знамо ништа, а тако и тајна богопознања - што јој се више приближавамо, чини нам се све већом, дубљом и непојамнијом. Бог није оно што обично мислимо. Бог је другачији: не другачији у смислу отуђености - у смислу да нам је нешто туђе, страно - или удаљености, да је удаљен од нас, него је другачији у смислу различитости од нас. Бог није оно што нама "пада на ум" да јесте. Није оно што ми свесно желимо да буде. Није оно што разумемо, нити чак оно што као људи можемо да разумемо. Он је изван и изнад нашег хтења, даље од наших способности, више од нашег разумевања.

Нарочито је потресна бесједа на семинару подршке деци обољелој од рака и њиховим породицама. Ушавши у просторију гдје су лежала та деца, затечен је што је ту било мање књига но ликова. Мноштва научних знања мање од изобиља истине живота. Недоумице и непознато било је много блиеђе од сјаја необичне љубави која је испуњавала тај простор. Најљудскије питање које родитељи ове деце постављају јесте: Зашто мени, Боже мој? Суочен са њиховим болом, ни не покушава да да директне одговоре, као ни готово нигде на другим местима у овој књизи, али зато поставља она права и суштинска питања, која су сама по себи одговори и спознања. Зашто ли су ствари толико тешке? Зашто истина, док је очигледна, није и лако схватљива. Зашто да се Бог само открива, али да Га није могуће открити? Зашто да се крије, да се не види („Бога нико никада није видио.")? Зашто да се јавља, а да није видљив? Зашто да нам се дарује, даје, а да Га се не можемо наситити? Зашто да Бог на крају на неки начин бива препозназљив, али не и схватљив? Зашто је реч Његова изражена „у причама"? Зашто да није схватљив када говори о божанству Своме и зашто када појашњава тајне Своје бива још тежи? Зашто, док је толико велики, имамо само капљице Њега у животима нашим? Док је толико близу - унутар нас -док је ближњи, изгледа као да је далеко? Док је на земљу дошао, обитава на небесима? Док нам је потребно да Га познајемо, и даље нам је непознатљив? Зашто да нам је Он више питање, недоумица, неверица, сумња, дивљење, него одговор? Зашто да нам Га је мало, а не много, зашто да је тишина а не реч? Зашто је чудо толико ретко, поглед на Њега магловит и присуство Његово тајна?

На крају, Митрополит Никола Хаџиниколау не даје одговор, само смернице не би ли понукао биће на границама свјетова, човјека, на Сусрет.

Аудио - Изабрани текстови, бесједе и предавања митрополита Николе Хаџиниколауа