Autor: Nasim Nikolas Taleb
Strana: 472
► Ostali detalji

Veliki svetski bestseler, knjiga koja se bavi fenomenom neverovatnih i nepredvidljivih događaja. Koristeći termin crni labud autor govori o pojavama za koje se smatra da su krajnje neočekivane, ali koje se ipak dešavaju i donose tektonske promene na globalnoj skali. Crni labud je i referenca na čuveni filozofski misaoni eksperiment iz 17. veka. U Evropi do tada niko nije video drugačije labudove osim belih, pa je tvrdnja „svi labudovi su beli“ često korišćena kao primer nepobitne istine. Smatralo se da je šansa da se pronađe crni labud ravna nuli, sve dok se to nije dogodilo 1697. godine u Australiji. Bilo je očigledno da se njihovo navodno nepostojanje nije moglo dokazati na osnovu dotadašnjeg iskustva. Slična predviđanja važila su i za terorističke napade 11. septembra 2001, za čuvenu Mažino liniju, tobožnji nepremostivi bedem francuske odbrane u 2. svetskom ratu koji su nemačke trupe jednostavno zaobišle, ekspanziju Interneta, pojavu pretraživača Google, krah svetskih berzi u jesen 2008. godine...

Iako je u prirodi ljudi da iskustvu minulih događaja pridaju značaj, tražeći „šablon“ i očekujući da će se po njemu odvijati i budućnost, ljudsku istoriju najčešće oblikuje snažan uticaj događaja o kojima nam prošlost nije mogla pružiti putokaz. Briljantni Nasim Taleb je u Crnom labudu predvideo dramatična dešavanja iz 2008. godine, a njegove knjige stekle su kultni status među bankarima i brokerima Volstrita.

IZ PROLOGA
Ljudi u Starom svetu, pre otkrića Australije, bili su ubeđeni da su svi labudovi beli i činilo se da empirijski dokazi sasvim potkrepljuju to uverenje. Prizor prvog crnog labuda možda je bio interesantno iznenađenje za nekolicinu ornitologa (i druge silno zainteresovane za boje ptica), ali to nije poenta ove priče. Ona ilustruje ozbiljnu ograničenost učenja zasnovanog na posmatranju ili iskustvu i krhkost našeg znanja. Samo jedan prizor može da poništi opšti zaključak izveden na osnovu opažanja miliona belih labudova tokom celog milenijuma. Dovoljna je jedna jedina (i, kako sam čuo, prilično ružna) crna ptica.

Proširiću to filozofsko-logičko zapažanje i zaći u empirijsku stvarnost, onu koja me opseda još od detinjstva. Ono što ovde nazivamo Crni labud (i pišemo velikim slovom) jeste događaj koji ima sledeće tri odlike:

Prvo, vanredan je po tome što ne spada u domen uobičajenih očekivanja, jer ništa što se zbilo u prošlosti ne može ubedljivo ukazati na to da je on uopšte moguć. Drugo, uticaj mu je ogroman. Treće, i pored toga što je vanredan ljudska priroda nas nagoni da smišljamo naknadna objašnjenja za njegovu pojavu usled čega on postaje objašnjiv i predvidljiv.

Zaustaviću se ovde i sažeti navedeni trojac osobina: retkost, izuzetan značaj i retrospektivna (iako ne i perspektivna) predvidljivost. Mali broj Crnih labudova objašnjava gotovo sve u našem svetu, od uspona ideja i religija, dinamike istorijskih događanja, do važnih dešavanja u našim privatnim životima. Još otkako smo izašli iz pleistocena, pre otprilike deset milenijuma, uticaj Crnih labudova se povećavao. Naročito je osnažio tokom industrijske revolucije, kada je svet bivao sve složeniji, dok su uobičajeni događaji, oni koje izučavamo, pretresamo i nastojimo da predvidimo na osnovu čitanja novina, bivali sve nevažniji.

Zamislite samo koliko bi vam u osvit dešavanja 1914. vaše shvatanje sveta pomoglo da pogodite šta će uslediti (ne varajte koristeći objašnjenja koja vam je u glavu usadio dosadni profesor u srednjoj školi). A u slučaju Hitlerovog uspona i novog rata koji je usledio? Ili u slučaju naprasne smrti Istočnog bloka? U predviđanju uspona islamskog fundamentalizma? Ili u slučaju širenja interneta? Ili kraha berze 1987. godine (i još manje očekivanog oporavka)? Prolazni trendovi, epidemije, mode, ideje, novi umetnički pravci i škole – sve to sledi dinamiku Crnih labudova, kao i, doslovno, gotovo sve bitno čega biste se mogli setiti.

Crni labud predstavlja veliku zagonetku upravo zbog te kombinacije male predvidljivosti i ogromnog uticaja. Ali to još nije glavna tema ove knjige. Dodajmo tom fenomenu i činjenicu kako smo skloni da se ponašamo kao da on ne postoji! Ne mislim samo na vas, vašeg rođaka Džoija i mene, nego i na skoro sve „društvene naučnike“ koji već duže od jednog veka delaju u lažnom uverenju da svojim oruđima mogu meriti neizvesnost. Primena takvih nauka o neizvesnosti na probleme u stvarnom svetu odista je imala smešne posledice. Imao sam privilegiju da vidim takve slučajeve u sferi finansija i ekonomije. Upitajte nekog brokera da vam definiše „rizik“ i najverovatnije će umesto definicije predložiti koje mere da preduzmete kako biste isključili mogućnost Crnog labuda – a za predviđanje procene ukupnog rizika one nisu ništa vrednije od astrologije (videćemo kako se takve prevare zaogrću intelektualnim plaštom matematike). U društvenom smislu to je endemski problem.

Središnja ideja ove knjige je da smo slepi za slučajnost, posebno za krupne devijacije: Zašto smo mi, bili naučnici ili ne, genijalci ili obični ljudi, skloni da umesto šume vidimo drveće? Zašto se uporno bavimo detaljima, a ne mogućim značajnim i velikim događajima, uprkos očiglednim dokazima o njihovom golemom uticaju? I, ako sledite moju argumentaciju, zašto čitanje novina čak umanjuje vaše znanje o svetu?

Lako je uvideti da je život kumulativan ishod nekolicine značajnih potresa. Dok sedite u fotelji (ili na barskoj stolici), zaista vam nije teško da utvrdite ulogu Crnih labudova. Izvedite sledeću vežbicu. Razmotrite sopstveni život. Uzmite u obzir značajne događaje, tehnološke promene i izume koji su se desili u vašem okruženju otkad ste se rodili i uporedite sve to s onim što se očekivalo pre nego što su se desili. Koliko ih je bilo predviđeno? Razmislite o svom privatnom životu, recimo o izboru profesije, pronalaženju partnera, preseljenju iz rodne zemlje, izdajama koje ste doživeli, neočekivanim dobicima ili gubicima. Koliko često su se te stvari odvijale po planu?