Аутор: Јован Пустињски
Страна: 166
► Остали детаљи

Садржај

Приступајући тајни иконе, 9
Видљиво и невидљиво, 11
Догматске основе иконе и иконописа, 18
Икона у Старом Завету, 19
Долазак Месије и новозаветна икона, 20
Црквени оци и икона, 22
Иконичко присуство Богоматере и Светих, 25
Победа Православља, 27
Икона прозор у вечност, 29
Човек по образу Христа Прволика, 30
Икона и боголикост, 32
Лице и икона, 35
Простор иконе простор Царства Божијег, 45
Свет у светлости Христа Богочовека, 48
Време и вечност, 53
Иконе, боје и символи, 58
Икона и Свето Писмо, 60
Таворска светлост и икона, 63
Космички храм и икона, 64
Трезвени занос и тајна иконе, 67
Иконописац — човек чежње за Богом, 71
Почеци иконе, 72
Оријентализовани хеленизам, 76
Од катакомбе до базилике, 81
Мистички реализам, 82
Прве иконе, 85
Од слике до иконе, 87
Византијски класицизам, 88
Икона и преображени човек, 93
Византијски хуманизам, 95
Зрело византијство, 97

Икона у османској епохи, 102
Поствизантијска Византија, 106
Византијски Руси, 119
Теофан Грк тама која светли, 122
Андреј Рубљов иконописац Анђела, 125
Мајстор Дионисије руски класицизам, 129
Развој руског иконописа, 131
17. и 18. век крај једног света, 138
Поновно откриће Византије, 142

ПРИСТУПАЈУЋИ ТАЈНИ ИКОНЕ

У Православној Цркви икона заузима истакнуто место. Будући да је икона помоћно средство молитве и саставни део богослужења, она стоји са Црквом у нераздвојној свези живога јединства. Фреске и мозаици „граде“ простор од светлости и лица...

За Св. Јована Дамаскина икона је „књига за неписменог“: „Што је књига за образованог, то је икона за неписменог; и пгго је реч за ухо, то је икона за око“ (Одбрана икона, 1, 17).

Победа над јереси иконоборства јесте, уствари, победа над свим претходним христолошким јересима.

Икона није пука „илустрација“ неке религијске теме, већ насликано богомислије.

Богословско сагледање укључује у себе и естетску перспективу. Икона отвара видик ка Богу: као сагледање које се темељи на Богопознању, она је, истовремено, и сличност са оним што се на њој приказује и парадигма виђенога.

Као виђење онога што је невидљиво, икона омогућава погпед ка надсветовној стварности, ка бесконачности онога пгго је нестворено, ка којој води оно што је створено и коначно. Она омогућава потед ка ономе пгго је невидљиво, до кога се стиже путем онога што је видљиво.

У овом светлу виђена, икона је израз радосне вести и изједначава се са записаним Јеванђељима.

Слово и слика представљају две могућности изражавања поруке Светога Писма: „Слово је икона изговорене речи“, наглашава Свети Јован Дамаскин.

Богонадахнути уметник је позван да изрази светост и Божанственост „у речима и сликама, књигама и на дрвеној дасци.”

Зависност црквене уметности од богословља и живота Цркве је свеобухватна. Црквена уметност није индивидуалистичка (као што је то световна уметност), већ је лична (личносна), подвргнута је јасно утврђеним правилима, која су у Предању Цркве строго одређена и прописана.

Иконосликар је уметник који слика оно што је свето. Његова уметност је уметност Цркве, он је црквени уметник: „Од сликара зависи искључиво техничко извођење дела“, потврђује Седми Васељенски Сабор, „концепција, поредак и композиција (иконе), пак, спадају, у надлежност Светих Отаца“, тј. њих одређује саборни ум и познање Цркве.

На Западу, религијска уметност не следи таквој догматици. Функција религијског сликарства се, на Западу, ограничава на дидактику, тј. верскопоучне је природе.

Осуђујући одлуке Седмог Васељенског Сабора, Libri Carolini категорички одбацују христолошку димензију и способност религијских слика (икона) да буду носиоци духа: „Човек се може спасти и ако не гледа религијске слике, али не и ако није видео Бога. Иконе се не могу ставити у исту раван са Распећем, освећеним (црквеним) сасудима или Светим Писмом.“

Западној цркви је страна аргументација, како бранитеља икона (иконодула, иконослужитеља), тако и иконобораца (иконокласта).

Према Libri Carolini, икони се приписује подређена (другоразредна) улога у црквеном животу. Створена слика не привлачи енергију (дејство) нестворенога које је на њој представљено. Материја (вепггаство) не може да учествује у вечности, у ономе пгго је нестворено.

Концепт односног (релационог) учешћа је хришћанском Западу готово непознат. Сликање религијских слика не проистиче из богословља: „Слике су производ мапгге уметника.“

С обзиром на то да су религијске слике без икаквог догматског значаја, уметност се, у западнохришћанском схватању, не дотиче фундамента вере.

ВИДЉИВО И НЕВИДЉИВО

Раскидајући са римскоантичком катакомбном уметношћу, православна икона се укорењује у грчкосиријским традицијама, крштеним у светлу Јеванђеља.

Исток или Рим? Овако је 1900. године Стрциговски, знаменити историчар уметности свога времена, насловио своју књигу посвећену византијској уметности. Уметност Источне Цркве развија се у европскоазијском простору, у широкој географској и културолошкој области у којој се струјања и обележја Истока и Запада преплићу и прожимају. Њени преобразитељски утицаји досежу на северу до Русије — огромне западноисточне земље која је, кроз сву своју историју, по речима руског философа Николаја Берђајева, била изложена утицајима како источних тако и западних културолошких струјања.

ИКОНЕ, БОЈЕ И СИМВОЛИ

Анђели и демони (бесови) су бестелесна и невидљива! створена бића. Они се, пак, на основу чињенице да су створени и да би човек могао да их умно сагледа, на икони, приказују као видљиви и телесни. Како вели СветиЈован Дамаскин:

„По својој природи, Бог је свагда бестелесан; анђео, душа и ђаво су, пак, у поређењу са материјалним телима — бестелесни. Али, попгго је Бог хтео да познамо оно што је бестелесно... овима је дао телесни облик, типове и иконе, тако да њихов телесни облик буде видљив у нематеријалном сазрцању ума. Овакво поимање приказујемо иконом...“

Лобања која се налази у црној јами испод Крста, символ је Адама и рода људског који је пао у грех. Христос Својим си* ласком у ад изводи Адама и Еву из њихових гробова у светлост Васкрсења и живота вечнога; човеколика фигура, свезана на црној површини у подножју Крста, персонификује побеђенога Сатану, а мноштво ланаца, бодљи и поломљених кључева представља остатке разваљених врата паклених.

Под стубом (столпом) Симеона Млађег Оголпника лежи испружен и непомичан човек из чијих уста излазе три демона (беса): ово је иконографски приказ исцељења болесника од стране Симеона Столпника.

Христос, на икони Успења Пресвете Богомајке, носи на рукама у пелене увијено новорођенче символ пречисте душе Његове Мајке.

Свети арханђел Михаило се уздиже над полунагим човеком који лежи под његовим ногама „немилосрдник и непокајник“ умире. Мала фигура жене символише душу коју је узео Арханђео.

Икона Божанске Премудрости приказује крунисанога Анђела на седам стубова: Премудрост сазида себи кућу, и отеса седам стубова (Проп. 9, 1): лице, руке и крила Анђелова су црвени, одећа му је сва од злата.

Предањски символизам боја проналази свој пуни израз у иконографији.

Белоје боја новога живота: Ипреобрази се пред њима. И хаљгме Његове постадоше сјајне u врло беле као снег, као што не може белиља убелити на земљи (Мк. 9,23).

Приликом Вазнесења Христовог, поред Светих Апостола стоје два човека обучена у бело.

За Дионисија Ареопагитског плаво символише „тајну живога бића“.

Kpenocm меса јеу крви (Лев. 17,11): црвено као боја крви јесте и боја живота. Христос носи пурпурну хаљину и плави огртач док Његова Мајка носи плаву хаљину и пурпурни огртач.

Зелена је боја земаљскога живота, црна боја адског бездана и пропасти, а браон боја боја подвижнииггва и ' одрицања од света.

Свети апостол Петар носи хаљине жуте и плавозелене боје, Свети апостол Павле носи хаљине зелене и бордо боје.

Свети Јован Крститељ, попут Светог пророка Илије, носи подвижничку одећу тамнобраон боје.

Пећине које су, на иконама, потпуно црне боје символишу духовни бездан, пропаст.

„Осми дан“ означава начин постојања створенога света који надмашује његову првобитну природу, који је натприродан у односу на време. Осми дан је дан есхатолошки преображеног света света који више није од овога света. Време не постоји више, а иконичка сцена је зароњена у натприродну (надземаљску) светлост. „Осми дан објављује неизрециву тајну вечног спасења живих бића“: Бог је створио свет да би свет постао Црква, свет је творевина Божија, свет припада Богу, Бог је Творац и Спаситељ света.

Преображена Небом, земља поново проналази своју изворну лепоту. Човек, посвећен испуњавању овог задатка Божијег, представља живу и дејствену „харфу Божију, храм Божији.“

У Светитељу, обоженом човеку свет изнова стиче своју првобитну лепоту, испуњава своје првобитно назначење да буде космос Божији.