„Када су потомци старих Хуна кренули да освоје Панонску равницу, Срби и Јевреји нашли су се пред капијом смрти.

О томе каква страдања су поднела ова два народа, казују ГАВРАН, СОВА и ОРАО, сведоци ових догађаја.”

По разливеној форми, стилу и језику, драмској структури, атмосфери, натуралистичким сликама ужаса и грозе, семантичкој згуснутости – згрушалости, пространом контексту, жанровским укрштајима и зачудном поетичком и поетолошком регистру, књига Црвене реке производи вишеструку читалачку перцепцију, па се чита као еп, поема, риданица, јеремијада, Јовово нарицање, трагични спев, дневник, сага, миракул, легенда, романсирана повесница о историји као цикличном отелотворењу зла – а све то заогрнуто у баснолику бајку, бајковиту басну, међужанр, или поливалентни жанр о коме би истанчани тумачи књижевности имали шта да кажу. Како Зло дела у историји непрестано, без интерпункције, и не познаје календаре – ни световне ни црквене – отуда је и Ждралов рукопис без великих слова и интерпункцијских знакова.Јер граматика смрти поништава и не познаје/не признаје ни језичку, нити правописну норму. По свим овим одликама, ово Ждралово дело јединствено је у нашој књижевности.

Транспонујући дојаве својих Гласника у једном страшном времену, кад су „пороту за смртне пресуде над Србима и Жидовима чинили суседи”, писац наводи, на многим местима, имена и презимена жртава, њихова занимања, као и имена и презимена џелата. Деца, међу којима је било и беба – посебна су непреболна прича овог погрома. По занимању и професији жртва, види се да су сви изреда били обични радни цивили посвећени своме послу, Божја створења која су своју плату мукотрпно зарађивала властитим рукама, спремни и да помогну, кад год је то устребало, и својим суседима Маџарима. Али та хуманост – другим речима, тај „вишак хуманости”, као да им је додатно урачунат у њихов виртуелни грех, који им је уцепљен пореклом и вером.

Књигом Црвене реке Радован Ждрале је крунисао свој петотомник Црна звезда Срба: Херцеговачка рапсодија, Принцип, Не убијајте гласника, Христова књига косовска, о вишевековном геноцидном затирању српског народа.

Зло, геноцидно по замисли, кодирано као рација, сада је и уметнички транспоновано у роману Црвене реке, и тако ушло у књижевни архивариј страдалништва српског народа. Дубоко верујемо, ипак, у моћ оне латинске поруке: scripta manent.

Анђелко Анушић