Аутор: монахиња Атанасија (Рашић)
Страна: 128
► Остали детаљи

Једног дана позову га од куће и он ужурбано оде. Рекао је да му је умро комшија. После два дана вратио се у манастир и уплатио за упокојеног комшију 40 заупокојених литургија.

Пошто прође три дана, после једног телефонског позива, блед и узбуђен исприча нам:

– Звала ме сестра, која живи у истом селу у које сам ишао на сахрану. После сахране ја сам покушао да објасним унуцима покојника колико су важне литургије за покој душа и да би било добро да их они у манастиру уплате. Одмах сам схватио да они за то не маре. Чак сам се уплашио да они не помисле да им ја тај новац не изнуђавам. Био сам у великој недоумици, јер покојнику нисам блиски сродник. Пошто дуго нисам код куће, нисмо били ни у много блиском односима. Но, о свему што ме је мучило нисам никоме говорио. Међутим, сестра ми је сада исптичала да је сањала упокојеног комшију, да јој је он нешто говорио, али да је она само запамтила да је рекао:
 - Поздрави пуно твога Васу и захвали му се за оно што ми је учинио. То ми много значи. Амин…