Аутор: приредио др Дејан Ајдачић
Страна: 364
► Остали детаљи

Зборник Чудо у словенским културама обухвата 27 студија лингвиста, историчара, етнолога, фолклориста, књижевних историчара из Бугарске, Грчке, Италије, Македоније, Немачке, Пољске, Русије, САД, Србије и Украјине. На грађи различитих словенских култура приказано је поимање чуда - од порекла и првобитног значења речи чудо, преко народне културе, хришћанског погледа на свет поглед, до савремених књижевних и уметничких дела, веровања и појава. Уредник зборника је Др Дејан Ајдачић, а издавачи су Апис (Нови Сад) и Научно друштво за словенске уметности и културе (Београд)


Садржај

Aлександар Лома
Порекло и изворно значење словенске речи чудо

Татјана А. Агапкина
Шта се догађа чудесне ноћи?

Виталиј и Татјана Зајковски
Чудо хијерофаније

Рачко Попов
Природна чуда у народним веровањима Бугара

Ленка Татаровска
Чудо и сан о бесмртности у македонском усменом стваралаштву

Вихра Баева
Чудо као лични мит

Албена Георгијева
Чудесно као обележје жанра у прози

Јанко Магловски
Чудо девичанског порода

Ана Стојкова
Чудо Светог Георгија и змаја у туманском апокрифном зборнику

Корнелија Золдат
Одсуство чуда. Проблеми канонизације Св. Владимира

Даница Поповић
Чудотворења светог Саве Српског

Мирјана Глигоријевић-Максимовић
Чуда светитеља у српском сликарству 13. века

Лилија Скоморохова Вентурини
Чудо у композицији руских житија (11-17. века)

Татјана Суботин-Голубовић
Свети апостол Лука - последњи заштитник српске Деспотовине

Изолд Тире
Чудо наде

Дмитро Степовик
Украјинске чудотворне иконе

Мирослав Тимотијевић
Сузе и звезде: О плачу Богородичиних чудотворних икона у бароку

Мирослава Костић
Поштовање култа светитеља, њихових моштију и чуда на подручју карловачке митрополије у периоду барока

Мирјана Ђекић
О чудотворним водицама на подручју Војводине

Вацлав Валецки
Хетманка барских песника - Марија

Томислав Јовановић
Чуда пресвете Богородице Агапија Ландоса Крићанина у српској рукописној традицији

Тања Поповић
Поимање "чуда" у представама оностраног света у српској поезији 19. века

Људмила Стојанова
Фолклорни фантазми у бугарској књижевности

Олга Тарасенко
Магични театар Павла Филонова

Драгана Бесара
Највећи Творчев дар: Чудо у Шаргану Љубомира Симовића

Лидија Радуловић
Чудна нам чуда: Савремени фолклор паранормалног

Дејан Ајдачић
Чудесно исцељење опседнутих


Одломак

Александар ЛОМА
Порекло и изворно значење словенске речи чудо

Осим паралелизма у увођењу песама формулама које садрже реч чудо и њиховог чудесног садржаја, запажа се велика сличност мотива означених речју чудо и слика у чудним сновима које симболично предсказују будуће догађаје: и овде и тамо јављају се небеска знамења, крилате змије, разне птице (соколови, гавранови, лабудови). На мотиву птице или животиње која говори ваљало би се посебно задржати. И у руској балади и у нашој бугарштици имамо мотив сокола који саопштава да је видео чудно чудо. Ту, дакле, поред предиката и објекта *видети чудно чудо можемо на прасловенској равни реконструисати и субјекат *сокола. У аналогним контекстима означава се као чудо час сама појава пророчке животиње, час садржај њеног саопштења; то је случај са гавраном у двема варијантама руске песме, или са визијом сестре будимског краља која чудним чудом назива три виле на јеленима, док у руској билини златороги турови сами говоре о чудном чуду. Можда није пресмело претпоставити да се ова алтернација своди на стару праксу прорицања по птицама или другим животињама: саопштења о чудима која се стављају гаврану или соколу у уста су заправо тумачења њихове појаве или гласа која је сама по себи чудо у смислу знамења, протумачивог на сличан начин као други небески и земаљски предзнаци. Видели смо да су још у праиндоевропско доба постојали људи обдарени способношћу перцепције и интерпретације таквих божанских порука, и истовремено песничким даром, и да су у појединим старим језицима називи за њих изведени од истог глаголског корена од којег и словенска реч чудо. Мали фрагмент прасловенске поетике који смо управо реконструисали има, као и свака културна појава на тој равни духовног развитка, дубоко религијско значење. За људе који свет богова и духова замишљају у даљини недостижној обичном смртнику, на небесима или на самом крају света, птице су бића која у највећој мери оличавају могућност општења са тим другим светом, било да се схватају као као преносници божанских порука људима, било као спољашњи ликови које на себе узимају душе покојника или живих екстатика (шамана), способне да у оба смера прелазе границу оностраног. Како је архајски песник истовремено био врач који своја надахнућа, како видовњачка тако и песничка, црпе из те врсте контаката, тумачећи птичји лет или сам летећи попут птице између светова, улога птичјег рода у усменом песништву не само прасловенског, него и праиндоевропског доба морала је, као и код других народа на одговарајућем културном ступњу, бити много значајнија од ризнице живописних стилских фигура ...

***

Дејан Ајдачић
Чудесно исцељење опседнутих

Представе о опседнутости људи нечистим силама подразумевају веровања о присуству нељудских бића у човековом телу. Појаве психичког живота засноване су у таквом поимању света на тесном прожимању телесног и духовног, те и поремећаји у емоционалном односу према себи и другима имају свој телесни узрок. Исцељења опседнутог везана су за истеривање нечисте силе из опседнутог тела. Како су се мењала сазнања о човеку и силама које њиме управљају, тако су се и питања опседнутости и душевног поремећаја од претпостављене нормалности мењала кроз историју. Свако истраживање ненормалног понашања - од испитивања поштованог светог лудила до најгрубљих казни за непожељан бес, захтева строго одређивање културно-историјског контекста представа о опседнутим људима.

Норму духовне и душевне нормалности одређују идеолошки и религиозни ставови још од најстаријих времена. Духовна лица која су овлашћена да "штите" норму, баве се њеним учвршћивањем и модификовањем, контролом одступања од норми, и одбацивањем или преобраћањем - кажњавањем или лечењем ненормалних. Однос према душевно оболелим није једнозначан и често је амбивалентан. Рационална и осећајна колебљивост у односу на људе друкчијег поимања себе и других, зависи од културно-историјских прилика и могућности да се унутар одређеног система вредности и међуљудских односа прихвати другачије понашање. Осуда и прогон друкчијег понашања је тим веће што је норма више учвршћена, и што се њиме више подрива лествица вредности те културе. У избору између лечења и насиља, границе нису чврсте, и често се под окриљем добрих намера или доиста добрих жеља да се појединац врати у заједницу изводе врло окрутне ствари, као што се и насиље каткада прикрива исцелитељским разлозима.