Аутор: протођакон Златко Матић
Страна: 185
► Остали детаљи

„Екуменска питања су, дакле, изгубила своју драж. Врло често је то последица празнине, настале у катихезама и проповедима. Многи не знају ништа о католичкој или протестантској догматици или о разликама међу њима. Често имају тек површно или фрагментарно знање, до кога долазе путем средстава друштвене комуникације.”1
Ове речи великог екуменистичког прегаоца кардинала В. Каспера могу се проширити и на ситуацију у православљу. Непознавање других (хришћана) и другачијих (теолошких и еклисијалних заједница) достиже неслућене размере, што ипак не спречава многе чланове наше црквене заједнице да, упркос незнању, злонамерно критикују и заузимају одлучне богословске ставове управо о друг(ачиј)им хришћанима. Ситуација постаје још тежа онда када се оштрица критике пренесе и на оне који те „друге” хришћане познају и са њима комуницирају, воде дијалог. Плод дијалога, било да су то одређени гестови, чинови, молитве(!) или одређена прихваћена и потписана документа, мора бити познат пуноћи Цркве. Тада већи број заинтересованих хришћана може адекватније да просуђује усвојене списе, па и да их, овај пут аргументовано, критикује.

Ова студија коју нудимо широком спектру читалаца и која је управо због тога писана једноставним и не претерано академским стилом, жели да попуни празнину „површног или фрагментарног познавања” тренутне ситуације у званичном дијалогу Православне и Римске Католичке Цркве. У њој је могуће наћи текстове свих до сада усвојених докумената дијалога православног Истока и римокатоличког Запада, делимично протумачене, употпуњене коментарима који би требало да укажу на неке од најважнијих тачака конкретних екуменских достигнућа. За више од три деценије рада Мешовита међународна комисија за богословски дијалог Православне и Католичке Цркве донела је и објавила пет темељних докумената. Чињеница да их верни народ наше помесне Цркве тек сада добија у „критичком издању” на свом језику није похвала преводиоцу и коментатору, већ показатељ минималне рецепције великог подухвата водећих теолога хришћанства.

Када тема јединства Цркве и напора да се оно очува или васпостави постане саставни део наших катихеза, академских предавања, проповеди и изнад свега молитве, започеће лагани процес рецепције свих досадашњих корака на том путу. „Odlučujuća je molitva za jedinstvo, jer jedinstvo ne možemo jednostavno ’proizvesti’; ono je u konačnici dar Duha Svetoga. Za njega možemo samo moliti: ’Veni Sancte Spiritus! Dođi, Duše Sveti!’”2 Циљ ове студије је да поравна стазе и припреми једно такво кретање и уздизање на нашем духовном простору, да најави покрет који се дешава у Духу Светоме, Духу истине и(ли) заједнице.