Аутор: превод Аница Јовичић
Страна: 300
► Остали детаљи

Предговор
(према издању из 2000. године)

Омиљена књига царице

Ову књигу, која се налази у основи нашег календара, читала је изнова и изнова у затвореништву у Тоболску и царица-мученица Александра Фјодоровна. У свом писму Ани Вирубовој (Танејевој) 24. новембра 1917. она пише: „Свако јутро читам књигу ’Дан за даном’, коју си ми поклонила пре седам година и веома је волим, налазим у њој много речи утехе”.

Упоредивши духовни садржај те књиге са писмима последње руске царице из заточеништва, видимо колико су мисли дубоко верујуће душе Александре Фјодоровне биле сагласне са мислима аутора те књиге, православног свештеника који је желео да остане непознат. Овај својеврсни дневник, као и писма царичина, прожети су дубоком вером, чак убеђеношћу у то да је Милосрдни Господ свуда и у свему. Само од Њега треба тражити помоћ и утеху. Он нас тако воли, како нас ниједан човек на земљи не може волети и ако шаље жалост, то значи да је она неопходна за наше спасење. Наш крст Господ носи заједно са нама. Овај је живот само припрема за прави живот, вечни живот.

Очигледна је Промисао Божја у томе да је баш та књига, издата у малом тиражу почетком прошлог века, дошла до руку царице у тешким данима искушења, пред њен мученички крај. У тој књизи све улива наду, непрекидно подсећа свако страдално срце на Божју близину. Учи нас да нађемо светлу страну и у најжалоснијем стању: „Нема такве туге, у коју Господ не улива макар малу честицу утехе. Он не отклања одмах бол нашег срца, јер нам је потребан и користан, али нам га Он олакшава Својим присуством. Само се трудимо да ловимо те светле зраке који долазе до нас.”

У свим писмима царице и великих кнегиња наћи ћете то стремљење „да се ухвате светли зраци”. Смрзавајући се у леденим собама у Тоболску, лишеним понекад и најнеопходнијег, затворени у тесном простору, они се радују томе што има много сунчаних дана, што деца могу да се санкају са брега, што могу да секу и цепају дрва.

„Боже, шта ви све тамо преживљавате, а нама је овде добро”, пише царица. Или: „Ништа, живот је таштина, ми се спремамо за Царство Небеско. Тада ничег страшног нема”. Они се ни на шта не жале, труде се да све утеше и ободре. И често су те речи утехе препричавање онога што је прочитано у књизи „Дан за даном”: „Од тог трена, када све Њему предате у руке, препуштајући да вама управља уместо вас и прихватајући Његову вољу без поговора, у вашем срцу, верујте, завладаће непомутив мир, онај мир, које је изнад сваког разума”.

Када читамо писма последње царске породице из затвореништва, са чуђењем схватамо да су они у тим условима слома, свега неколико месеци до неизбежне смрти, у души имали „онај мир, који је изнад сваког разума”. Није ли то чудо?

Нека, драги читаоче, ова књига постане и твој пријатељ, нарочито у тренуцима туге.

***

Предговор
(према издању из 2007. године)

Испунисмо се ујутро милости Твоје, Господе, и обрадовасмо се и узвеселисмо се, у све дане наше. (Пс.89,14)

И, ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин
(Мт. 28, 20)

Ове речи Господа нашег Исуса Христа, којима се обраћа страдалном човечјем роду, још нас јаче зову у наше време, када је свет, чини се, већ препуњен злом, а чаша страдања се многима чини да је претешка. Али живот нам је Богом дат као светиња и крст страдања је неизбежан за сваког, шаље га Сам Господ како бисмо се уподобили Њему, како у распећу, тако и у васкрсењу за вечни живот.

Реч Божја осветљава све путеве спасења у животу. Изнемогла душа, која је решила да трпељиво иде за Христом, и која свакодневно прибегава том благодатном извору истине, неизоставно ће добити уразумљење и снагу да одоли свакој тузи и невољи.

О томе сведочи и дневник свештеника, чије име је остало непознато, са једноставним и дубоком називом „Дан за даном”. Сваки дан, аутор смирено и са страхопоштовањем размишља над стиховима Светог Писма, са дубоком вером у Господа Исуса Христа, и дешава се чудо: свакодневне тегобе и патње преображавају се у извор пламене духовне радости и хвале Богу, Који љуби и спасава грешно човечанство.

Ова књига је издата у Русији почетком 20. века у малом тиражу и несумњиво Промислом Божјим доспела у руке светих царских страстотрпаца. Света царица Александра Фјодоровна је књигу читала изнова и изнова у затвореништву у Тоболску, о чему је писала у свом писму Ани Вирубовој (Танејевој) 24. новембра 1917. године: „Свако јутро читам књигу коју си ми поклонила пре седам година, ’Дан за даном’ и веома је волим, налазим у њој много речи утехе”.

Тих тешких дана у писмима царице и великих кнегиња нема ни јадиковања, ни унинија, напротив, труде се да све утеше и ободре, чак и својим невеселим околностима. И често су те речи утехе узете из књиге ,Дан за даном”: „Од тог трена, када све Њему (Богу) предате у руке, препуштајући да вама управља уместо вас и прихватајући Његову вољу без поговора, у вашем срцу, верујте, завладаће непомутив мир, онај мир, које је изнад сваког разума”. Налазећи се у заточеништву, гледајући свеколики слом, уочи своје мученичке смрти, свети царски мученици су имали у својим душама баш такав мир!

Таква је божанска сила Речи Божје када се прима са живом вером у Исуса Христа.

Свети оци саветују да се Свето Писмо чита свакодневно, са размишљањем. Ова књига може у нама пробудити потребу да се свакодневно обраћамо живој Речи Божјој. Она ће нас хранити духовном храном, подупирати зрацима Небеске светлости, слати нам благослов, утеху, укрепљење и снагу како бисмо проживели тај дан, радујући се, и схватајући близину Господа нашег Исуса Христа, Његовог милосрђа и помоћи. Таква подршка је увек потребна људима и она се свакоме и даје, чак и најнемоћнијем, јер ко схвата своју немоћ и духовну пустош, иде према Извору и пије од Њега.

***

Јануар

1. јануар /19. децембар
Земаљско, слика и сенка небеског

Свештеници... који служе праслици и сени небеских стварности... Гледај, рече, да начиниш све по обрасцу који ти је показан на гори. (Јевр. 8,4. 5)

Наша представа о умрлима често се показује као нешто нејасно, магловито, као да припада свету облака, непостојећем. Код Апостола Павла поглед је сасвим другачији, за њега духовни свет представља стварност живљу него свет ствари. Земаљски живот њему изгледа као сан у коме се снивају небеска виђења.

Понекад се питамо хоћемо ли у загробном животу сачувати сећања о нашем земаљском постојању. Међутим, није ли све створено на земљи само „слика и сенка небеског”, створено „према образу, показаном на гори”.

Колика је радост у том открићу! Када нас плаши неизвесност будућег живота, када тугујемо због тога што ништа нећемо понети са собом у гроб, сетимо се колико је много Господ донео са неба на грешну земљу, како ју је штедро обдарио свим чудесима природе! Почетак и основа свега тога, што за нас чини стварност видљивог света, положени су у вечности. Све што је видљиво произлази из невидљивог света, све што је у нама самима добро указује на Божанско начело свега постојећег, на искру Божју која тиња у сваком срцу.

Сам Господ је извор свега дивног, свега узвишеног на земљи. Наше земаљске привезаности, свете везе породичног гнезда, најузвишеније, најчистије људске побуде, само су слаби одраз љубави која превазилази разум, бесконачне Божанске љубави која је дала Јединородног Сина ради искупљења људског рода.

Стварна наша отаџбина није на земљи, већ на небу, овде ми странствујемо у туђини, а тамо ћемо поћи кући, на одмор после дугог пута. И тамо ћемо познати суштину и значење онога што је овде било само слика.