Изговорено на промоцији књиге 22.априла 2009.године :

” Имам част да Вам препоручим књигу Бошка Крунића – „Деценија замора и раскола”. Ја бих ту додао још једну реч: немоћи. Била је то деценија немоћи да се сачува аутономија покрајина, да се одбрани Југославија и да се уподоби социјализам. А? и немоћи да се, чак и пуштањем крви, оживотворе неки давнашњи, а закаснели снови.

Крунић пише о политичким борбама за стицање, још више о окршајима ради очувања аутономије Војводине. Он износи ~ према мом виђењу — три значајне тезе. Прво, да у Србији постоји трајно незадовољство статусом аутономних покрајина. Друго, да је обарањем аутономија покрајина од стране србијанске власти започето рушење југословенског федеративног система, речју, постојеће Југославије. Треће, да друге републике и федерација нису имале моћи, а делом ни вољу да – сходно својим дужностима – спрече обарање аутономија као вида рушења Југославије. Чинили су то делом у нади да ће тиме задовољити аспирацију Србије, делом због тога што су и саме кокетирале са другим алтернативама. А Крунић указује на још један елеменат: испоставило се да врховна власт Југославије, која је у случајевима размимоилажења и сукоба између конститутивних делова федерације требалала да арбитрира, па и да примени адекватну присилу, због свог строго федерализованог састава није била способна, а ни довољно ауторитативна да ту дужност честито обавља. То би био структурални елеменат из којег је такође проистекла немоћ. Али то није био узрок распада земље; узроке су стварали национализми који су све више бујали – у различитим интервалима, различитом јачином — у конститутивним деловима Југославије.

Крунићева књига се састоји из три дела. У првом делу описују се догађаји од косовске побуне албанске младежи 1981. године до Прве конференције Савеза Комуниста Југославије у мају 1988. године. У другом делу аутор приказује политичке процесе од доласка косовских Срба у Нови Сад јула 1988 године до почетка ратова у западним републикама. У трећем делу даје нам сажети преглед тежњи за аутономијом у првој Југославији, па оживотворење и развој аутономије у Другој Југославији, све до поништавања аутономије и до поновне борбе за њу у данима које преживљавамо. Том трећем делу придодат је веома интересантан интерју Милорада Стеванчева са аутором који је сачињен о одабраним питањима обрађеним у књизи коју вам данас препоручујемо. Интерју је сачињен после завршетка рукописа.

Из реченог се види да је Крунић целовито, мада фрагментарно обрадио сва важнија питања војвођанске аутономије. Наћи ћете ту објашњење у вези са размимоилажењем између Дуде Бошковића, граданског политичког првака у Првој Југославији и представника нове војвођанске комунистичке власти 1945 године око тога треба ли Војводина да истраје на захтеву да буде аутономија везана непосредно за федерацију или да се прикључи Србији – а аутономију да ужива у оквиру ње. Дуда Бошковић се противио потоњем решењу. Сазнаћете зашто је неколико година касније, за време откупа крајем четрдесетих година Добривоје Видић из Србије постављен на чело Покрајинског Комитета Војводине, а Душан Ристић, такође из Србије доведен на чело УДБ-е у Војводини. Информисаћете се и о томе зашто је Александар Ранковић 1962-1963 године групу челних функционера Војводине које је жигосао као аутономаше – Стевана Дороњског, Пала Шотија, Гезу Тиквицког и друге ~ сменио и распоредио на рад у Београду.

Крунић није написао историографско дело, није имао ни амбиције да то учини. Он је пружио драгоцену грађу историчарима. Са становишта активног политичара обрадио је међусобно повезане политичке процесе, а често је одређене фрагменте тако заокружио да би се оне могле издвојити као самостални, фрапантни есеји. Такав је на пример део о свечаности на Газиместану 1989 године или уводни део Другог дела књиге, од 105. до 109. странице. Крунић нема амбиције да саопштава „неоспорне” или „необориве” истине, не „поји” нам о правди или неправди, напротив, он је свестан да само учествује у дискурсу, презентује један од више, могућих, наиме сопствено виђење ствари. Уместо искључивости одмерен је и сталожен. Све ово чини га савременим аутором. Читалац може да се сложи или не сложи с њим у многим појединостима, па чак и у прилазима, али ће га с уважавањем читати као компетентног аутора у дикурсу. При томе имаће у виду да је Крунић време „замора и раскола” провео на самом политичком врху земље, а у^г^Милошевоћевог „прелома” био је прва политичка личност у Југославији.

У појединим деловима књиге преовладују описни, а у другим аналитички текстови. У претходним наћићете безброј изненађујућих података о успесима и падовима у различитим периодима у Војводини, а у потоњим луцидне аргументе у прилог сопственог тумачења политичких догађаја и процеса. А има и таквих делова који представљају самосталне, продубљене студије, као што је део који носи наслов „Сатанизација, диференцијација, прогони”. Крунић је управо због аргументације и поткрепљујућих података уверљив у излагању своје верзије догађаја. То чини текст веродостојним. Реченице су му јасне, тон индивидуални; допушта себи иронију, ту и тамо и сарказам, али никада се не служи увредљивим квалификацијама на рачун оних особа са којима се размимоилази или сукобљава. Сви ови елементи заједно одређују његов формат као политичара на нашим просторима. Крунићевом књигом и књигом Душана Поповића наставља се традиција коју су започели некадашњи великани, Светозар Милетић, Полит Десанчић, Васа Стајић и други.

Ако бих ишта сугерисао аутору, то би било да за друго издање ове књиге целовитије обради збивања на Косову. Наиме у фебруару и марту 1989. године у градовима Косова Албанци су демонстрирали против обарања аутономије, а тиме – да боме — и у одбрани система југословенског федерализма. Време је да се суочимо са чињеницом да ни у редовима Албанаца нису све акције представљале иредентистичке ујдурме. У Војводини није било јавно исказаних протеста, а камоли демонстрација против обарања аутономије. Југословенска врховна власт која се показала немоћна да Милошевића спречи у обарању аутономије покрајина, ео ипсо у нарушавању система југословенског федерализма, овај пут је смогла снаге да на Косову уведе ванредно стање, пошаље војску која ће тамо отворити ватру на браниоце оне исте аутономије коју је Милошевић управо оборио. Тако се десило да је неколико десетина Албанаца погинуло у одбрани те аутономије.

Завршићу са једним цитатом; текстом којим се завршава Крунићева књига. Држим да су те речи карактеристичне за Крунићев однос према сопственом свету: „Југославија је – каже Крунић — под тим именом из 1929. године старија од мене једва двадесетак дана. Она је моја отаџбина, моја идентификација, она је руксаг свих мојих вишедеценијских успомена. Југославија је и слика на зиду у мом стану, са њом су и моје радости и моја страдања. Ако се то сматра носталгијом, добро, пристајем. Ја немам веће заставе која је мој осећај патриотизма испуњавала. Србија је држава, пре тога федерална јединица, Војводина је аутономна покрајина и завичај, а ја сам био и остао човек прохујалих деценија, пуних наде и лепоте. Србин сам, тако сам се и осећао увек, то ми је држављанство, али то нисам претпостављао никада југословенству. Ето, такав сам? и шта се ту може!?”

Нандор Мајор

22.април 2009.