Аутор: Емилијан Чарнић
Страна: 144
► Остали детаљи

Увод

Старо црквено предање приписује Треће канонско еванђеље и Дела апостолска Луки, лекару и сараднику апостола Павла. Иринеј сматра Луку писцем Дела апостолских, која цитира у свом делу (Прот. јер. 31). Тертулијан (Прот. Марк. 6,2), Климент александријски (Стром. 5,12), Ориген (Прот. Келса 6,11) и Јероним (о изврсним мужевима 7) сведоче да је Лука писац Дела апостолских, а Евсевије, изражавајући црквену традицију свога времена, ставља овај спис у "омологумена", канонски спис без приговора - као Лукино дело (Евсевије, Цркв. ист. ИИИ, 25,1; ИИ,22,1).

Унутрашњи докази говоре у прилог аутентичности Дела апостолских, не остављајући никакву сумњу да је Лука њихов писац. Пролог Трећег еванђеља и Дела апостолских показују да је један исти писац написао оба дела. Уз то, Дела апостолска садрже читаве одељке у којима писац говори у првом лицу множине, што доказује да је у тим догађајима учествовао (Дел. ап. 16, 10-16; 5-21, 18; 27, 1-28, 16).6). Језик и стил у овим одељцима исти је као и у осталим деловима Дела апостолских и у Трећем еванђељу, што такође указује на истог писца.

Лука је почео да пише Дела апостолска после систематског и темељног испитивања извора, као што је то учинио и пре писања еванђеља (Лк. 1,3). Њему су били приступачни и познати многобројни сведоци, очевици догађаја који су се збили на почетку хришћанске епохе, те је од њих могао да добије обавештења из прве руке. Можда су неки од тих очевидаца имали и белешке о питањима и догађајима, који су их интересовали, па су их дали Луки да их употреби и објави. Тако, на пример, изгледа да је Лука из писаних предања примио писмо које се наводи у Дел. ап. 15, 23-29, и говоре апостола Петра, Павла, првомученика Стефана као и друге говоре.

Лука је по свој прилици пореклом из Антиохије, где је могао да добије потребна обавештења, нарочито од дана када је поверовао и постао члан Антиохијске цркве. Ту је имао прилике да сазна о свему што се догађало у Христовој цркви у Палестини и ван ње првих година после вазнесења Господњег, а што је описано у првим главама Дела апостолских. Већ после каменовања архиђакона Стефана под притиском започетих гоњења многи хришћани су напустили Јерусалим и дошли у Антиохију, где су "говорили и Грцима, објављујући им као радосну вест Господа Исуса" (Дел. ап. 11,20). Од њих је Лука у живом причању тачно сазнао о силаску Светог Духа, о масовном прилажењу новој вери у Христа Спаситеља, о заједничким трпезама, о незадовољству јелиниста, о избору седам ђакона, од којих је један био његов суграђанин и познаник, јер само његов град спомиње (Дел. ап. 6,5), о раду и мучеништву Стефановом. Се то Лука описује са толико природности и живости, да нема сумње да потиче од сведока очевидаца. После расејања верних из Јерусалима Антиохија је постала центар мисионарске делатности првих проповедника еванђеља и полазна тачка великих мисионарских путовања апостола Павла. Тако је Лука могао да прати, лично или на основу обавештења од сведока очевидаца, развој свих догађаја у животу новооснованих Христових цркава.

Садржај Дела апостолских, којим је обухваћена историја оснивања Хришћанске цркве у Јерусалиму и њеног ширења у Римском царству, обично се дели на два дела, од којих први (1-12) излаже рад апостола Петра, а други (13-28) рад апостола Павла.

Дела апостолска имају исту сврху као и Треће еванђеље: утврђивање Теофилове вере излагањем историје ширења нове вере од Јерусалима до Рима од стране Христових апостола и првих проповедника еванђеља уз помоћ Светог Духа. Треће еванђеље излаже шта је Господ сам учио и учинио за време свог земаљског живота, а Дела апостолска излажу шта је Свети Дух учинио. Она почињу подсећањем а Христово обећање апостолима пред вазнесење (1, 5.8), па се одмах затим прича о силаску Светог Духа на апостоле, и плодовима тог изливања. Чим је Петар примио Светог Духа, говорио је народу у Јерусалиму и многе обратио (2, 14 и даље). Потом он "пун Светог Духа" говори пред синедрионом (4,8). Седморица ђакона морају да буду "пуни (Светога) Духа", као што је Стефан био (6, 3.5). Чим је почело обраћање Самарјана, Петар и Јован одоше у Самарију, "положише руке на њих и они примише Светога Духа" (8, 17). Чим је Павле обраћен Ананија му прилази, да би био испуњен Светим Духом (9,17). Црква се шири преко Јудеје, Галилеје и самарије "испуњена утехом Светог Духа" (9,31). То исто види се и у обраћању многобожаца: обраћање капетана Корнилија припремио је Свети Дух (10,19), а даљим изливањем Духа је потврђено (10, 44-47). Варнава је био пун Светога Духа (11,2) и на изричиту заповест Светога Духа полази са павлом на Прво мисионарско путовање (13,2); обојица су били послани од Светога Духа (13,4), а сви, који су на овом путовању били обраћени, били су испуњени радошћу и Светим Духом (13,52).

Историчар Евсевије наводи традицију по којој су Дела апостолска написана за време двогодишњег боравка апостола Павла у Риму, када је Лука био уз њега (2. Тим. 4, 10; Кол. 4, 14; Филим. 23; Евсевије, Цркв. ист. ИИ, 22). Лука је завршио свој спис у време када је апостол Павле у Риму слободно проповедао чекајући да се реши његова ствар. Да су Дела апостолска написана после смрти апостола Павла, то би морало да се спомене у њима. Према томе Дела апостолска требало би да су написана око 63. године, као и Треће еванђеље, када је Лука имао довољно времена и мира да среди своје белешке и сећања на догађаје које описује.