Два географски удаљена, а суштински блиска града Београд и Фоча; два главна књижевна јунака, Бранисалава Сека Радовић и Алекса Соколовић; двије наративне перспективе исказане кроз свијест двоје главних актера; једна изненадна а судбински велика љубав чији су судионици управо повлашћени приповједачи и главни јунаци; као и једно бурно, политички и идеолошки трауматично и неизвјесно историјско вријеме, које обухвата године одмах по окончању Другог свјетског рата и доласка комуниста на власт, представљају композициони оквир у којем је смјештена динамична радња најновијег романескног рукописа Татјане Врећо под симболичким насловом Девет грама душе.

Суштинска романескна идеја да ништа није тако осјетљиво и тако рањиво, а опет тако суптилно и префињено, као људска, као људска душа, упућује нас на сазнање да је сваки „грам“ људске душе простор за непрестано преиспитивање и самоанализу. Када је то преиспитивање остварено кроз љубавни заплет, који је сам по себи метафизичка тајна, те кроз један драматичан историјски тренутак, онда је јасно кроз какав сложени свијет емоција, идеја и сазнања пролазимо читајући текст овог рукописа. Већ у романескном прологу, који је смјештен у године прије почетка Другог свјетског рата, кроз симболично значење празника „Видовите среде“ у којој се дјевојкама у мистичним сновима указују ликови  младића који су им суђени, наговјештена је тајна велике љубави дјевојке Секе и младића Алексе. Судбински сусрет одиграва се неколико година касније, по окончању рата на Жељезничкој станици у Фочи, када је Сека дошла у посјету болесној тетки, а младић Алекса, револуционар и партизански ратник, тада на опоравку од тешког рањавања на Солунском фронту, дошао да је сачека и допрати до града. Поред ове метафизичке и судбинске димензије, посебну егзистенцијалну перспективу, испричани љубавни заплет добија усљед чињенице да је дјевојка Сека имала довољно снаге и ината да се избори за своје право на судбинску љубав и одбаци удварање младог партизанског официра Милана, упркос чињеници да је тиме доводила у питање опстанак читаве своје породице, а поготово оца, предратног индустријалца, према коме су комунистичке власти гајиле подозрење и сумњу.

Управо зато у позадини тог судбинског љубавног сусрета и заплета одиграва се читав низ драматичних догађаја који на најбољи начин одсликавају трагично историјско вријеме идеолошких разрачунавања са предратним капиталистима и богаташима, као и идеолошким противнницима и припадницима четничког покрета. И дјевојкин и младићев отац су били предратни предузетници, а нове власти су то искористиле да им национализују добар дио стечене имовине, да их понизе и да им живот учине неизвјесним и несигурним. Посебну димензију романескног заплета обухвата казивање о трагичној судбини младићевог ујака Ђорђа, ратног четничког команданта, кога су комунистичке власти ухапсиле и организовале му суђење, а избјегао је смрт само захвљаујући свједочењу комшија муслимана да их је спасио у рату од освете и сигурне погибије.

У непосредним разрачунавањима и узајамним сумњама међу припадницима нових власти, због ујаковог четничког наслеђа, младић Алекса, који се у међувремену вјенчао са Секом, постао је идеолошки неподобан, тако да је био принуђен да побјегне у иностранство само да би се спасио од припремљеног хапшења. Ако је романескно казивање започето из перспективе дјевојке Секе, романескни расплет окончава се из наративне перспективе младића Алексе, који бјежећи у туђину из свог града и своје земље за које је био везан сваким дамаром свог бића, дубоко спознаје свијест о снази љубави и сигуран је да ће његова млада жена и њихово дијете које је носила у утроби, бити онај једини свијет његове утјехе и уточишта, његов завичај и земља, вода и ваздух, али она једина преостала снага да превазиђе и савлада сва нова животна искушења која су их очекивала у туђини.

Динамични свијет збивања који се прелама кроз доживљаје, емоције, сазнајни и доживљајни свијет главних јунака, отвара у роману Девет грама душе читав низ веома сложених питања која се тичу људског живота и постојања, која се тичу снаге истинске љубави, права да се боримо за такву љубав, али и трагичне људске потребе за наметањем идеолошких принципа, као и чињења зла због слијепог вјеровања у те принципе, али упркос свему и неуништиве димензије људскости која је опстајала у човјековој души без обзира на све историјске несреће и страдања. Из тако изложене перспективе, истинска љубав појављује се као недвосмислени простор среће и наде, као једини и непоткупљиви смисао постојања, те као одбрана од свих суровости и несрећа које живот носи. У крајњем смислу, појављује се као смисао цјелокупног људског битисања и вјеровања у побједу добра над злом.

Укратко наведене опсервације о тексту рукописа Девет грама душе уазују на несумњиве квалитете понуђеног романескног писма, на дубинско понирање у тајне човјековог бића ис вијета који га окружује, као и наративне стратегије које нам тај свијет и вријеме дочаравају на умјетнички увјерљив начин и чине га изазовним за читање и разумијевање.

Горан Максимовић