Аутор: Лаут Ендрју
Страна: 190
► Остали детаљи

Предговор српском издању

Неизмерна је привилегија за моју књигу Дионисије Ареопагит да се појави у преводу на српски језик. Дубоко сам захвалан оцу Глигорију и Богословском друштву Отачник за учињени превод, а превођеље није нимало лак задатак.

Чини се да интересовање за Дионисија Ареопагита никада не престаје. Упркос чињеници да је најчешће од стране савремених научника посматран као фалсификатор, и оптерећен називом "псеудо" - "лажни", снага његовог сагледавања наставља да надахњује православне хришћане, као што је то чинила и у шестом веку. Научници најчешће његов утицај на Истоку и Западу приписују погрешном веровању да је био ученик апостола Павла, али је сасвим очигледно да су прави разлози његовог утицаја далеко дубљи од тога. Његов утицај пре изражава чиљеницу да он толико јасно и снажно износи виђење Бога и света да у потпуности обухвата виђење света православног хришћанства.

У књизи сам покушао да разумем Дионисија изнутра, прихватајући његово виђење и његово надахнуће и покушао сам да их истражим. То је препознао, мада сматрам пренаглашено, изврсни немачки научиик, професор Адолф Мартин Ритер, који је рекао да су у мојој књизи "Дионисије и источновизантијска мистичка традиција описани са толико способности, разумевања и саосећања као никада пре". Дионисије није просто неко из векова раног хришћанства, већ треба да буде надахнуће за нас православне хришћане данас. Његова визија литургије као везе неба и земље, његов осећај за окружујуће присуство небеских сила, његово разумевање наше употребе језика у поретку славословља Бога, и осећај дубоке тишине Божијег присуства у коју нас узносе молитве - све ово је нешто што ми треба да разумемо и живимо данас.

Лично сматрам да је Дионисије изабрао да пише као ученик апостола Павла јер је веровао да у своме делу не изражава просто лично виђење, већ нешто што је укорењено у апостолском сведочењу Цркве, посебно зато што је то требало видети из перспективе шестог века. Често ми се чини да је велики део Дионисијевог виђења изражен у визуелној форми на икони Уснућа Богородице, о чему он даје извесне алузије у Божанским именима 3. На тој икони ми посматрамо самог Христа, окруженог ореолом анђеоских бића, који прима душу своје мајке, док она лежи окружена апостолима (често и са Дионисијем и Јеротејем). Ту су теме Дионисијевог богословља исказане бојом - јединство неба и земље преко анђела и оваплоћења, славословље апостола, тихо присуство Богородице "која држи ове ствари у свом срцу". Дионисијево виђење је једно виђење дугог века трајања, и зато не чуди, упркос старању критичке науке да га одбаци као лажног - псеудо, што он остаје камен темељац како за православно виђење богословља, тако и за оне на Западу који трагају за источним коренима свог предања.

о. Ендрју Лаут Претпразништво Рођења Богородице, 2009.


Садржај

Предговор српском издању, 5
1. Увод: интелектуални свет касног петог века, 11
2. Литургијско богословље, 33
3. Анђеоски хорови, 55
4. Земаљска литургија, 81
5. Безимени Бог са много имена, 115
6. Виђења и примрак, 143
7. Загробни живот, 159
8. Закључак, 183
Ендрју Лаут (кратка био-библиографија), 191