Током живота и писања, готово сваки писац мења разлоге, тежисте и сврху свог преданог или мање упорног настојања да заустави (на хартији) чињенице дана – месеца – године. Мењали су се и Павловићеви пориви и упоришта – од младалачког покушаја да се осујети пролазност и продужи на неки (имагинарни) начин властити живот, угрожен (не само) болешћу, остављањем за собом белега, макар каквог, до потребе за комуникацијом и критиком човека и света – неки разлози су повремено избијали у први план (као уживање у слободи коју у тој мери не пруза неки други литерарни род), да би се, пошто је већ одлучио да сасвим одустане од писања (након напуњене шездесете године) поново вратио почетни налог: оставити траг, сачинити (тестаментирани) документ о себи. Осврнувши се са последње странице дневника према првој, установићемо да су заправо, мењајући се, можда сви разлози остали, и да су сакупљени око стожера: сачувати свест будном. Будна свест је заправо нека врста постигнућа слободе. Павловић на свом примеру формулише основни циљ сваког људског бића и његових активности: остати што дуже у стању свести. Та тежња се може назвати и друкчије – воља за смислом (В. Франкл). Писац пише (дневник) да би протумачио стварност и самог себе. Да би одбранио властити живот и обезбедио јединство свом делу Дневник јесте грађа у којој се припрема будуће дело и писац постаје књижевни лик. Павловић дневницима своје способности држи на окупу, свом животу даје пуноћу, остварује целовитост: филмови, књиге, понски цртез, али тек уз дневнике његов је опус потпун. Целина је остварена. Боро Драсковић, Борба.