Аутор: приредио Тихомир Новаковић
Страна: 40
► Остали детаљи

«Веровати значи бити храбар, бити јунак, бити витез Крста Часнога а то може да буде само онај човек који безазлено верује у Господа Исуса Христа и који је крштен у име Оца и Сина и Светога Духа. А други не могу, они могу да вас донекле поштују. Замислите, недавно сам чуо како је неко рекао: «Манимо се проповеди о будућем животу, погледајмо садашњи». То је ружна порука. Човек, који верује, овај садашњи живот осмишљава управо због будућег. Јер, ако је човек саздан само за овај живот овде, за ових 50 или 100 година, зависи колико ко живи, онда ево ја изјављујем јавно: Не бих живео више овде!», каже за наш лист јеромонах о. Стефан игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори.

Како то да има људи који неће и не могу да верују?

- И у оно време и данас увек има људи који не могу да верују, немају тај дар, немају ту слободу да верују. Јер, човек је страшљив. Погледајте у чему је величина вере православне. У слободи. Ми не бисмо били ово што јесмо да немамо слободу, можда сте Ви и учени и способни и живите у лепом граду, све је то лепо, али немате храбрости. И ту је она права Његошева дефиниција за страшљиве људе: страх човеку каља образ често. Понеки Апостоли укаљали су образ пред Христом. Замислите да отпаднете пред Њим, па сад вам је подигао мртве из земље, сад вам је очи отварао, раслабљене оспособио. Видите, пред њима је Господ чинио чуда која се не могу сместити у наш ум, и гледају у то и опет не могу да верују. Значи, немају храбрости.

Да ли је то и недостатак љубави?

- Апсолутно, али љубав се и не може стећи без храбрости. Хероји стичу љубав. Можете о љубави причати, данас многи причају о љубави али се плаше и сенке своје; значи, нема у њима љубави, то је љубав формална, површна. Али кад се човек оваплоти у љубав, кад узме на себе неког страдалника, уђе у његову душу, што каже Достојевски, оваплоти се у његово страдање, и носи његову муку и нигде га не понижава, иако се тај сурвао у неку тешку невољу, беду, можда чак у блату ено га лежи, али овај га носи у својој души, то је љубав слична Христовој љубави, љубав која је вечна. Ми немамо ту храброст, не што нећемо, него што не смемо. Сетите се оне Јеванђелске приче: када је наишао човек путем према Самарији и пребише га разбојници и би толико сломљен да не може ходати; и прође и Левит, и свештеници, и домаћини и сви прођоше и нико не сме да му приђе; боје се, мисле, овај је мртав, унакажен, шта ће с њим. Наиђе благородни Самарјанин, застаде да види шта је то, види лице људско, види човека, обличје људско а то је најскупље нешто на земљи и помисли: «Ако га прођем, нећу се ваљда сагнути за неки дукат, човек је изнад свега». Он се саже, подиже га, натовари на своје кљусе и однесе га до кафане, и каже: «Побрини се око њега и све ћу трошкове платити, а ево ти унапред динар, да не кажеш што си ми истоварио болесног човека». Значи, храброст његова је одговорила на ову ужасну слику. Није он имао некакво знање, није сигурно био паметнији од оног свештеника, није био можда ни јачи од људи који су прошли, али је био храбрији.

Шта је са нама данас, да ли имамо храбрости, да ли смо се одродили од вере?

- Да се наш народ одродио од вере није тачно, није се одродио. Код православних Срба имате чудесну веру, то није вера да је ми видимо, код наших људи нико не види веру, чак се и не чује и не опажа. Е, то је страшно јака вера. Ви ћете приметити код православних Срба у Шумадији, рецимо, или у Крајини, или у Македонији, или на Косову или било ком делу српских земаља, да изгледа као да ништа о вери не знају. Али на самртном часу погледајте православног Србина кад умире шта он каже: «Опрости, Боже, мени грешном!» Пазите ту формулу живота која небо отвара. Мноштво људи, учених теолога, људи разних конфесија, не зна на крају то да изусти. Православни Србин је то чуо у својој души, чуо ту формулу и знао кад је треба изговорити, њему се Бог јавља тад кад он више ништа не треба и не тражи, ни да живи више не тражи, ни да заузме град, ни земљу, ни да освоји нека знања, науке, него једноставно: «Опрости, Боже, мени грешном!». Е, зато се није одродио од вере, народ је још увек борац за веру, али се он не бори како бисмо ми хтели. Ми бисмо хтели да је православни Србин пред црквом и у цркви, да је сваки дан тамо, да има одређени начин, приступ, да се зна владати, да зна донети свој прилог, да говори лепо о вери, то је наша жеља. Зато и немојмо рећи да су Срби одступили од вере.

Даћу вам и пример из личног искуства. Био сам у Босанској Крајини сад кад је био рат, и одем на прву борбену линију да видим те људе. Познајем ја доста тог народа Божјега и друге људе, друге вере, па, ко велим, можда ја могу нешто да помогнем, можда се неко нашао у невољи. А кад сам дошао горе где се пуца, отпоче борба артиљеријска жестока, засуло је са свих страна, настаде дрека, има и рањених. Помислих: «Куд се нађох», шћућурих се. Заврши се битка и сви ти људи кажу: «Хвала Богу, остадосмо живи!» Ни једног од њих нико није видео у цркви у задњих пет година, неки се и не знају ни прекрстити лепо, а пазите сад ову благодарност. Значи, нисмо се одродили, није народ отпао од вере. Благодарност је остала код наших људи, остала је она стара формула на почетку дана: «Помози, Боже, и данас», а увече: «Слава и хвала Богу на свему!». И то је његова молитва почетна и завршна...