Аутор: Фјодор Миаилович Достојевски
Страна: 88
► Остали детаљи

Достојевски је проповедник и сведок светлог и белог Јовановог јеванђелског хришћанства. Хришћанства љубави, радости и среће. Царства НЕбеског које почиње овде и сада. Које већ живимо и доживљавамо у поглављу о Старцу Зосими, при сусрету са Кнезом Мишкином.

Велики Учитељ и Мучитељ, како га је назвао српски Старац Зосима – Преподобни Јустин Ћелијски, указао нам је излаз из свих човекових мука и искушења: „Он је увек долазио у цркву на јутрење или на рану литургију. Најчешће је долазио рано пре свих и одлазио после свих. Стане тако у угао, близу самих улазних врата, уз десни стуб да га не примете. Увек клечи и у сузама се моли. Догађало се, за све време службе да остане клечећи; ни једном да устане… Са великом снагом религиозног узбуђења приступао је Светом Причешћу… Сви смо ми знали да је то Фјодор Михаилович Достојевски, само смо се правили да не знамо и да га не примећујемо. Није волео када га сви гледају. И тако брзо се окрене и изађе.“ Ово сведочанство оставила је једна старица, удовица свештеника, које је често сретала Достојевској у Знаменској цркви …