Аутор: Милован Данојлић
Страна: 280
► Остали детаљи

Провирили смо кроз пукотину, драги мој Петровићу, а сад је време да се вратимо у љуштуру. Прави свет није за нас; овај, из којег смо покушали да побегнемо, ипак нам је најближи. Ми ценимо предности разумног живота, па ипак, без овог, неразумно уређеног, не умемо! Жилаво је наше месо, није се дало скувати у америчком „лонцу народа“! Тврда кожа, запечена душа, скаче и трза се као пашче, док не нађе пут ка долини у којој је угледала свет. Други народи, мали као и наш, лакше се промеће у Мелтинг Поту; они се с неким или нечим допуњују, а ми, ми се ни у шта не уклапамо. Ми се или претопимо без трага или останемо какви смо дошли, и још ојачамо своје мане. Враћамо се да на родном прагу испустимо душу: велики свет није хтео, или није умео, да је прими. Оваква каква је, није му била потребна.