Аутор: Горана Раичевић
Страна: 276
► Остали детаљи

Оно што повезује есеје објављене у овој књизи (без обзира да ли су посвећени темама из историје или теорије књижевности или припадају домену књижевне критике) јесте осећање дубоке наклоности према том другом свету. Жељу да се он схвати много озбиљније и у овом нашем, „реалном животу“, као извориште одговора о најсуштинскијим питањима човекове егзистенције – које би нам засигурно отворило много мудрије путеве у будућност – умањује једино зебња од идеолошке лупе под којом она почиње да
се изучава на „објективан“, „научан“ начин. Јер, сведоци смо, данас, у свету, књижевности се прилази са много више респекта, а значај који јој се приписује надилази простор који је до сада долијала у наставним програмима и у „езотеричним“ заједницама ћутљивих поклоника. Меðутим, она је овога пута на оптуженичкој клупи, а озбиљност са којом јој се приступа нема порекло у великодушној и мудрој процени непроцењиве вредности коју књига за човечанство има, већ у гневу уверења „понижених и
увреðених“ да се баш у књижевности најбоље преламају друштвени односи моћи и подреðености. Поштујући осећања оних који се осећају угрожено и маргинализовано, ипак се у овој књизи окрећемо другим вредностима, тражећи одговоре које можемо пронаћи само ту – у споју индивидуалне генијалности и архетипских колективних садржаја. Отуда су ови есеји увек и, нимало уображен ни самоуверен, покушај да се из овог другог света изаðе и да се из њега искристалисане поруке пренесу, уз скромно
посредовање, у свет у коме живимо – као тихи говор вечности.