Аутор: приредио Негослав Јованчевић
Страна: 434
► Остали детаљи

Садржај

Извори и коментари о људима, времену и земљи „ пуних сваких добара ", 7

Српске земљеу доба владавине кнеза и деспота Стефана Лазаревића, 13

Топоними са npocmopa данашње Шумадијске епархије у повељама и писмима Стефана Лазаревића, 61

Манастири и цркве подигнути на простору данашње Шумадијске епархије у доба владавине Стефана Лазаревића, 175

Болест деспота Стефана и одређивање наследника, 307

Смрт деспота Стефана. Жалост и чудни догађаји, 319

Хчмнографски списи о деспоту Стефану, уврштење међу свете, гроб, ликовне представе, предање, 337

Регистар извора и коментара из питературе, 425

Извори и коментари о људима, времену и земљи „пуних сваких добара“

Много је озбиљних књига и расправа написано о томе како је период (последње две деценије XIV и прве три XV века), о којем се у овој књизи говори кроз одломке из око стотину текстова из тих драгоцених књига, био прекретница наше старије историје (почетак вазалства Османској држави), али и изузетно важан за новију у процесу стварања националне државе, јер је препознато да је друиггвена елита, из генерације у генарацију, садржаје тог доба допуњавала, па и прекрајала, градећи пожељан модел колективног сећања који је готово увек одступао од историјске истине. Уградња митске слике прошлости у актуелне идејнополитичке процесе оппгта је карактеристика историје готово свих европских народа од друге половине XIX века. Међутим, уверени смо да су резултати у изградњи идентитета српске нације доста слаби, пре свега због претараног замагљивања историјских факата митским нарагивом. To поткрепљујемо врло препознатљивим настојањем сваке новоуспостављене политичке власти да по својим дилетантским или лукративним мерилима прописује шта и како из прошлости ваља користити за такозвано опште добро. Знају да озбиљне књиге занимају малобројне. Мада сумњамо да незнање историје није разлог њеног „прилагођавања“, У овој књизи доносимо аутентичне историјске изворе из времена од Косовског боја до смрти деспота Стефана Лазаревића са подручја данашње централне Србије (Шумадијске епархије) и њихово научно и ваљано тумачење, не би ли коликотолико допринели искључивању фактора незнања из узнемирујућих лутања у успостављању односа између савремости и прошпости. Није добро ако је и данас у Србији прошлост најнеизвснија, како је луцидно констатовао један хроничар деведесетих година прошлог века.

Критичка оцена неспремности друштвених, културних и политичких елита да у модерну српску државност уграде инспиративно високе домете организације друштва у доба кнеза и деспота Стефана Лазаревића, мотивисана је и увидом у темељне узоре на које се овај владар позивао учвршћујући своју владарску идеологију: „Деспот Стефан је потпуно био свестан ранијег, краљевског, односно царског ранга своје државе. To се види из његовог упорног позивања и везивања за Немањиће" (Андрија Веселиновић). Или: „Деспотово установљење узорног поретка државе... слично је Мојсијевој предаји божанских закона и саздању скиније као слике савршеног небеског поретка. Тако и у његовој држави похвална је реч Стефановог животописца — 'по Христу врши се закон', 'а живот у читавој тој земљи је као црква Божија'“ (Мирјана Стефановски). Светогрђе је патетичну пропаганду из новије историје, често мегаломански фалсификовану, о узорима из прошлости, поредити са идеалима деспота Стефана: „Стога, будући да се српски владар идентификује као Нови Мојсије и Нови Константин, посредно се може извући закључак, поткрепљен деспотовом свеобухватном и концешуално обједињеном делатношћу у свим доменима живота његове државе, од законодавства, процвата књижевности као чина божански надахнутог стварања, укључујући и обнову античких знања, до градитељске делатности, о постојању идеје о српској држави као последњем у низу земаљских царстава које ће обележити крај историје и припремити други долазак Христов, оном који ће, уподобљавајући се небеским обрасцима у свим сферама свог постојања, постати образ неба на земл»и и већ овде и сада бити икона коначне и савршене стварности која долази“ (Јелена Ердељан).

Покретање теме односа сећања и историје („док сећање прерађује историју, историја проучава сећање“), односно улоге наметнутог колективног памћења у државнонационалној идеологији, тражи још једно објашњење идеје о настајању ове антологије извора и коментара о догађајима и личностима у централној Србији крајем XTV и почетком XV века. Приређивач не сматра да је могуће и пожељно модел организације друпггва из једног историјског периода преносити у други, нарочито када су у питању тако удаљене епохе, као пгго су позни средњи век и савремено доба. Чак је и угпедање проблематично. Правило је да такви „подухвати“ увек заврше карикатурално (Скопље данас) или трагично (однос Италије и Немачке према традицији после Првог светског рата). Некритичко позивање на неке „узоре“ из прошлости допринело је и повећању жртава током распада Југославије у последњој деценији прошлог века. Наш апел да се разумеју процеси пре шест векова подразумева наглашавање да је Деспот, и поред духовне укорењености у традицију, своју државу уређивао препознајући знаке времена у којем је живео. На пример, раније династички култ Светог Симеона и Светог Саве, у његово доба има за циљ да утврди национални пантеон. Дакле, „дошло је до одступања од ранијег идеолошког оквира, те су настали нови модели владања, само делом ослоњени на старе узоре" (Смиља МарјановићДушанић). Складан однос модела и стварности у Деспотовини, у којој „нити је моћни узимао пределе ближњих, нити је вађен мач силних, нити се крв праведника проливала“, још лепше, емотивно и готово поетски, слика увек уздржани Никола Радојчић, када пише о сабору у Сребрници Рудничкој, на којем Стефан Лазаревић за свог наследника одређује сестрића Ђурђа Бранковића, а подсећајући на сличност са оним када је Немања сина Стефана поставио за новог владара: „Ја не могу завршити овај мали одељак свога разлагања о знаменитом сабору деспота Стефана а да не истакнем величину и лепоту српских државних традиција, које су помагале Србима да с чашћу и коришћу решавају тешка питања у свом мучном развитку на исти начин као њихови стари, али с толико мудре и моћне снаге прилагођавања да традиције нису сапињале њихов рад, него му само осигуравале нужан развојни континуитет“ (Српски државни сабориу средњем веку, 1940). He видимо запгго доношења важних одлука за заједницу у којој живимо по Радојчићевом моделу, не би било сагласно са духом данашњице?

О вечној теми односа Србије и европских сила, када је у питању епоха деспота Стефана, Јованка Калић пише: „Лична и дворска титула из Византије у Србији постаје владарска титула, а у Угарској се у разним варијантама везује за Рашку краљевину. Везује се не само за земљу којом влада Стефан Лазаревић, како се у нашој средини већ одавно сматра (Б. Ферјанчиђ, А. Веселиновић и др.), него и за државу коју признаје западни свет. To је Српаска краљевина, Рагика краљевина, тако названа по првом крунидбеном месту у Србији, по рашком храму Св. апостола Петра и Павла (данас Петрова црква код Новог Пазара), односно области. Ту је крунисан Стефан Првовенчани 1217. године круном коју је папа Хонорије Ш упутио Немањином сину“ (Деспот Стефан и Византија). Без потребе да додајемо било какав коментар, износимо чињеницу да 1424. године Деспот у Будиму учествује у преговорима византијског цара Јована VIII и угарског краља Жигмунда о стварању хришћанске коалиције против Османлија.

Стереотип да информације, па и о историјским личностама и догађајима, односно старим српским манастирима и црквама, никада нису биле доступније, разбијију резултати интернетске претраге, јер увек ће се добити много више непоузданих, често и сумњивих података, него ваљаних. Када је у гоггању наш језик, не помажу много ни специј ализовани претраживачи информација академског нивоа. Нажалост, много тачније податке не добијамо ни из пггампаних публикација са којима се сусрећемо у самим манастирима. Имајући у виду висок научни кредибилитет аутора који су заступљени у овој књизи, ова мањкавост је избегнута. Како већину текстова које доносимо прати одговарајући научни апарат, велики број библиографских одредница омогућује увид у шири контекст питања која се обрађују. Чини се да се овде може наћи релативно потпуна библиографија о историји централне Србије у позном средњем веку, односно о шумадијским манастирима и црквама.

Истицање Шумадијске епархије СПЦ у наслову овог избора, једним делом, формалне је природе, јер је пројекат у оквиру којег настаје ова књига ограничен на ову дејецезу Српске православне Цркве. Међутим, како данас Шумадијском владичанству припада велики део територије која је била од изузетне важности за Деспотовину, ова омеђеност не би требала да умањи потпуност слике о централној Србији у посматраном периоду. Реч је о простору који није много подређен историјским и етногеографским одредницама Моравска Србија и Шумадија.

Мада су готове сви писани документи кнеза и деспота Стефана Лазарсвића, потписивани заједно са мајком кнегињом Милицом (монахињом Евгенијом, односно Ефросинијом) и братом Вуком док су били живи, а који се односе на топониме са територије данашње Шумадијске епархије, поменуте као објекти правне радње или као место издавања, били и раније објављивани, тек упознавање са свима њима збирно пггампаним у књизи академика Александра Младеновића (19302010) Повеље и писма деспота Стефана (Београд 2007, 516 страна, са 185 прилога), утврдило нас је у уверењу да и кроз књигу коју приређујемо, треба нагласити да је данашња Шумадијска епархија класична српска средњовековна област, чију државотворну утемељеност не смемо занемаривати, што се, нажалост, у ново доба спроводи. Можда ће битаи извори и коментари — из драгоцене Младеновићеве књиге, поновљени овом приликом, допрети до ширег круга читалаца.

Најтеже је било, ређајући ове изворе и коментаре, установити каталог сакралних здања који су подигнути у доба када је Стефан Лазаревић био кнез и деспаг. Предање надилази изворе, а и њих, заиста малобројне, историографија често ситуира у широк временски распон. Настојали смо да наш попис заснујемо на најмеродавнијим и најновијим научним сазнањима.

У закључку расправе Српске земље у доба Стефана Лазаревића Иван Божић наглашава: „Настављајући очево дело, деспот Стефан Лазаревић је, пред сталном турском опасношћу, дао нови живот, раније занемареној моравској Србији и око ње окупио земље Бранковића и Балшића у нову и, упркос свим разликама, јединственим духом прожету српску државу. Нису само унутрашње турске слабости, веђ и снага обновљене Србије, успориле и за извесно време зауставиле бурно започет османлијски налет на Европу.“ Тог новог живота у моравској Србији, северно од Крушевца, не би било да он, и у оно доба када је занемариван, као можда и у новије време, није би постојан и плодагворан. Ако би и овим поводом дописали реченицу о извлачењу наравоученија, ова корелација између две удаљене епохе, наше и Деспотове, изгпедала би нападно дидактичка, као старомодно толковање... He бежећи од такве перцепције, запитајмо се, запгго би учење од овде наведених ауторитета било превазићено. Јер нам они доказују да су наши преци, у свим државнонационалним питањима, били озбиљнији и одговорнији од ових који су требали да стварају модерну српску државу.

Концепцијски, књига Друштвени односи на простору данашње Шумадијске епархијеу доба Стефаиа Лазаревића, грађена је на синтагми извори и коментари, којих ће, и једних и других, без обзира на неповољне истраживачке перспектаве, сигурно бити још. Незамисливо је да и даље овако мали број манастира и цркава, као и других значајних за историју места у Шумадији, буце археолошки истражен. Простор за допуну ове антологије о Деспотовини и Деспоту је велики, како због мањкавости овог избора, тако и због уверења да се неће одустати од нових истраживања.

Многима који су помогли да ова књига буде припремљена и објављена, приређивач изражава захвалност, а највише саговорницима који га нису разуверили да је њено приређивање узалудно. Хвала и члановима породице јер су се дуго времена, уместо са оцем и супругом, дружили са разбацаним књигама.

Без богатог фонда библиотеке Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу много теже би се дошло до текстова који су ушли у овај избор. Књиге које су недостајале врло су брзо стизале из београдских научних института, старањем колеге Саше Трифуновића.

Негослав Јованчевић