Студија Милана Ж. Живановића, која се сада понавља, утемељена у грађи Архива – записницима Вијећа и Управитељства опћине, као и Царско-краљевског намјестништва у Задру – представља капитални допринос новијој историји Дубровника.

Она води читаоца у политички амбијент града у којему су се добрано осјећали утицаји крупних јавних испољавања свег далматинског хрватства и српства (Ријечка резолуција Хрвата, 3. октобра 1905, и Задарске резолуције Срба, 17. октобра исте године). И тада је било прихваћено присаједињење далматинских Хрвата са прековелебитским, уз услов равноправног положаја Срба са Хрватима.

Сљедећег мјесеца Чингрија је у Далматинском сабору читао споразум двају народа. Но, одмах су се јавили противници овог сабрања из редова праваша. У Вијећу се расправљало о истицању хрватске и српске заставе. Ипак, у Дубровнику су се све до 1914. године на општинској згради вијориле обје тробојнице.

Ово је књига која не доноси само чврсто структуриран историографски текст већ слика и епизоде из живота града, посјете страних владара, говоре најистакнутијих јавних и политичких градских дјелатника који се сјећају трагичних датума из његове прошлости, упозоравајући на перспективе, политичке напетости 1907. године поводом напада хрватске странке на носиоце и ствараоце Резолуције из Ријеке.

Из овог дјела може се видјети како се до 1914. године организовала дубровачка омладина и како су се гасила српска соколска друштва, све до забране употребе ћирилице и назива „православни“, 1916. године. Услиједила су и хапшења Срба. Све активности на темељном преображају Дубровника одвијале су се под окриљем свјетског ратног пожара, као и касније, али том другом погрому већ тада је утиран пут.

То је доба када франковци и клерикалци у граду руше, укључујући и општинску уграду. Но, аутор нуди и слику укупног политичког контекста, описом политичких превирања на балканском тлу до краја Првог свјетског рата. Клерикална оштрица која се на измаку XIX вијека у Далмацији појавила тек дјеловањем у склопу политичких форума, у XX вијек загазила је отвореним мјерама репресије, користећи се свјетским ратом.

Ипак, то све у настојању културолошког обраћања и импорта једног народног имена, са којим се у велебном Архиву Дубровника не срећемо. Тој новој ознаци требало је створити мјесто. Политичка расправљања националног питања у Далмацији, својствена XIX вијеку, одговор готово цјелине политички сензибилисаног словинства Далмације и Боке са доминантним учешћем у саборима у освит разломног XX вијека, водила су мјерама отворене репресије, срачунате да поруче: Далмација и Дубровник нису мјесто безбједно Србима. Дубровник јесте постао метом највише важности, због његове цјелокупне друштвене елите која је себе означила српским именом.

Горан Ж. Комар