Аутор: Роберт Луис Вилкен
Страна: 367
► Остали детаљи

<фонт сизе=+1>Одломак
Поглавље 3

Како би то изгледало живети пре него што је Библија написана? У ормарима у којима су учени Римљани држали своје књиге, код оних који су говорили грчки језик могле су се пронаћи Илијада и Одисеја, чије су приче учила школска деца, Хесиодова Теогонија, са митовима који су објашњавали порекло богова, трагедије Софокла и Еурипида и Менандерове комедије.

У домовима учених Римљана чији је језик био латински пронашли бисмо Енеиду, Вергилијеву епску поему о луталици Енеју који је ишао ка Италији да би основао град, Овидијеве Метаморфозе, збирку песама космичких и историјских трансформација које започињу рађањем реда из хаоса, Ливијеву историју Рима, поготову прву књигу о оснивању града. Налазиле би се ту и изреке поштованих мудраца Талеса и Питагоре, Платонови дијалози, поготову Тимај, Аристотелова Никомахова Етика, списи Зенона Стоика, историје Тукидида и Херодота. Римљани би имали и копије Цицеронових говора и његово дело О републици и можда Сенекине есеје о моралу.


<фонт сизе=+1>Садржај

Захвалност, xи
Увод, xиии
Ха Крсту Христовом заснована, 1
Чудесна и бескрвна жртва, 25
Божије лице за сада, 50
Тражите Његово лице свагда, 80
Хе моја воља, но Твоја нека буде, 110

Крај у почетку дат, 136
Разумност вере, 162
Блажен је народ којем је Господ Бог његов, Славна дела Христова, 212
Прави нешто друго од овога, 237
Подобије Божије, 262
Знање чулне интелигенције, 291
Епилог, 312 Белешке, 232
Предлози за читање, 341 Општи индекс, 353
Индекс библијских цитата, 361

<фонт сизе=+1>Увод

Неоспорно је да је хришћанска религија обредна (постаје се члан Цркве кроз обредно прање водом), бескомпромисно морална („будите савршени као пгго је савршен Отац ваш небески", рекао је Исус) и ителектуална без потребе за извињавањем (будите спремни да дате „одговор свакоме ко од вас тражи разлог ваше наде", како се каже у Првој Петровој посланици). Попут свих великих религија света, хришћанство је више од скупа побожних пракси и моралних начела; оно је такође и начин поимања Бога, људских бића, света и историје. За хришћане, размишљање је део веровања. Августин је написао да „нико не верује у нешто а да претходно није мислио да је могуће у то веровати... У све у шта се верује, верује се након што је о томе промишљено... Хе верују сви они који размишљају, јер многи размишљају како не би веровали, али сви који верују размишљају, размишљањем верујући и веровањем размишљајући"1. Од самог свог настанка Црква је неговала веома активан интелектуални живот.

Сврха ове књиге је да опише модел хришћанског размишљања у току формативних векова црквене историје. Покушао сам да сагледам проблем у целини, да представим личности и идеје као део опигге традиције укорењене у специфичном историјском периоду, али ипак неограмичене тим временом. Иако су одавно упокојени, оци Цркве и даље имају своју вредносг. Ово није историја ране хришћанске мисли. Биће поглавља о учењу о Тројици и Христу, али сам такође написао и погдавља о хришћанској поезији и једно о моралном животу. Није ми цил> толико да опишем како су се одређене ствари појавиле и развијале, него више желим да покажем како је хришћанско интелектуално наслеђе настало, како су хришћани размишљали о стварима у које су веровали.

Иако се овде бавим и идејама и аргументима, убеђен сам да су се досадашња изучавања ранохришћанске мисли превише бавила идејама. Интелектуални напор ране Цркве био је у служби много племенитијег циља од давања концептуалне форме хришћанском веровању. Њена мисија је била да освоји срца и умове мушкараца и жена и да промени њихове животе. У односу на религијске институције друштва или на учења философа, хришћански мислиоци су се обраћали много дубљем нивоу људског искуства. У овом подухвату је Библија била централни фактор. Она је причала историју која је сезала у древна времена, све до настанка света, и била је препуна прича о незаборавним мушкарцима и женама (од којих нису сви били за поштовање), који су били праве историјске личности, а не митски ликови. Избацила је цео тезаурус речи које су створиле нов религијски речник и дала је обњље мисаоног садржаја као и слика које су подједнако управљале књижевном и уметничком мапггом као и теолошком мишл>у. Бог, сопство, л»удска заједница, настанак и завршетак ствари су постали испреплетени са библијским језиком, историјом и библијским сликама.

Црква је мушкарцима и женама дала нову љубав, Исуса Христа, личност која је инспирисала њихово деловање и чувала њихову наклоност. Ово је била љубав какве никада није било. Хе само да је Исус био мудри учитељ или саосећајно људско биће које је обраћало пажњу на болесне и на оне који су у невољи, и да је стрпљиво издржао малтретирање и страдање, и да је умро страшном смрћу, већ га је, након Његове смрти, Бог подигао из мртвих у нов живот. Он који је био мртав, сада је жив. Христово васкрсење је централна чињеница хришћанског веровања и основ целокупне хришћанске мисли. Васкрсење није било јединствени случај, натприродно чудо, већ догађај унутар оквира јеврејске историје који је створио нову заједницу Цркву. Хришћаиство ступа у историју не само као порука, већ и као заједничарење, друштво, град , чије су унутарње праксе и обичаји, ритуали и веровања, инсгитуције и предања били окружење хришћанског мишљења.

Од тренутка када је хришћанство ушло у јавну сферу, грчки и римски писци су приметили ову нову религију и о њој су писали учене и информисане критичке радове. У својој ранијој књизи Хришћани како су их Римљани видели, представио сам мисли ових античких критичара хришћанства, философа попут Келса и Порфирија и зилотског римског императора Јулијана. Та књига је била свестан покушај да се схвате критичари хришћанства у њиховим условима унутар контекста античке мисли. Иако су често били непријатељски расположени и снисходљиви, има много тога што се од н»их може научити, и то не само о хришћанству. Ипак, разлог писања тог дела је да се сагледа одговор хришћана на њихове критике. Било ми је потребно много више времена да се вратим овоме него што сам предвидео ...