Аутор: Станислав Винавер
Страна: 576
► Остали детаљи

"Прво што нам у Винаверовим текстовима пада у очи свакако је сама његова личност! Он је имао страст "коначног испољавања" о којој је писао у есеју "Шекспирова минðуша" и, у паничној журби да се домисли и изрази докраја, није се бринуо за границу измеðу усмене и писмене реторике, измеðу приватног и општег; писао је онако како је говорио, говорио онако како су мисли долазиле. Разноврстан и амбициозан, аргументован и необавезно фамилијаран, патетичан и ироничан, одушевљен и полемичан, Винавер
је имао још један позоришни дар – дар драматизације. Ако пажљиво читамо његове текстове, приметићемо у њима позорницу на коју Винавер изводи Баха и Вијона, Раблеа и Шекспира, Лазу Костића и Валерија, Растка Петровића и Ајнштајна, и не само њих; за њега је и наш језик, који је умео да анализира луцидније од свих, био живо биће и личност у патетичној божанственој комедији." - Јован Христић